ENNetrpeljivost (koja traje većtri godine) između jednog od najboljih domaćih sportskih novinara i Srđana i Gorana Đokovića (otac i stric Novaka Đokovića), glavnih ideologa pomenutog turnira, kulminirala je odlaskom našeg sagovornika sa RTS-a. Naime, organizatori turnira ucenili su Javni servis zahtevom da Nebojša Viškovićne prenosi mečeve sa terena Sportskog centra Milan Gale Muškatirović, jer će im u suprotnom „ugasiti“ kamere. Naravno, uredništvo pomenute medijske kuće uslišilo je zahtev navedene „sive eminencije“ ne zaštitivši jednog od najboljih sportskog komentatora.
– Animozitet Srđana Đokovića prema meni traje od 2006. godine, tačnije od Dejvis kup mečeva između Švajcarske i Srbije. Tada mi je zamerio što sam rekao da Novak Đokovićima problema sa fizičkom pripremom. Od tog momenta pa sve do otvorenog prvenstva Srbije nekoliko puta je protestovao protiv mojih komentara. Pri tom, RTS ni u jednom slučaju nije našao za shodno da me zaštiti od takvih napada. Nekoliko puta sam razgovarao sa vodećim ljudima Javnog servisa i svaki put bi me ubeđivali da ostanem i da se takve, neprijatne scene više neće ponoviti. Poenta je u tome što mi se sve smučilo. Čim pomislim na te događaje stomak me zaboli a želudac nekoliko puta prevrne. Želim što pre sve da zaboravim i da se posvetim svakodnevnim obavezama – ističe Višković.
Iako ovakvo direktno mešanje u novinarsku profesiju predstavlja „kancer“ koji polako ali sigurno nagriza tkivo žurnalizma, ne postoji nijedna naznaka da se ovakvi slučajevi u budućnosti neće ponoviti.
– Iskreno rečeno, uopšte nisam očekivao da će bilo koje udruženje poslati saopštenje za javnost u kome će zaštititi pre svega novinarski zanat. Svi znamo da ona godinama ne funkcionišu i da su potpuno neorganizovana i nesolidarna. Naravno, brojne kolege su me podržale, uputile sijaset komentara, kao i razni ljudi van novinarskog sveta koji cene i poštuju moj rad. Meni je u ovom trenutku najvažniji mir. Nema potrebe ni za kakvim zluradim pričama u bilo kom kontekstu. Naravno, ostaće mi gorak ukus u ustima, ali život ide svojim tokom – zaključio je Višković.
N. Marković
