EN Tek, u razgovoru o sličnostima i razlikama dva vodeća novinarska udruženja, njihove predstavnice – Ljiljana Smajlović, novoizabrana predsednica UNS-a, i Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS-a, nisu pomenule najnoviji čin jedinstvenog javnog reagovanja. A bio je to protest profesionalnih žurnalističkih asocijacija protiv ugrožavanja slobode medijskog izražavanja i prava na rad sportskog novinara Nebojše Viškovića.
O tom „slučaju” se na programima Radio-televizije Srbije ništa nije moglo čuti, ali su zato drugi mediji, posebno dnevne novine, obavestili javnost da je vrsni komentator tenisa napustio matičnu kuću, RTS, jer je rukovodstvo podleglo pritisku porodice Đoković da ga, iz ličnih razloga, eliminiše iz ekipe koja prati prvi ATP turnir u Beogradu.
Što se direktora RTS-a tiče, nema greške u proračunu. Ima u realizaciji. Ako, poslovično nesklon elegantnim potezima, nije našao način da elegantnije savlada neprijatnu situaciju. Mogao je, reda radi, da pokuša bar da je pristojno objasni.
I bez takve izjave jasno je da su interesi gledalaca nalagali „žrtvu pešaka” kako direktni prenosi mečeva na Dorćolu ne bi bili dovedeni u pitanje, kao ni interes države (koja je događaju dala obeležje državnog projekta) da se „lepa slika Srbije” svakako prosledi što dalje u svet, do pedeset zainteresovanih zemalja.
Da li se pri tom moglo izbeći ogrešenje o novinara koji je svojom stručnošću učinio mnogo za popularizaciju tenisa u Srbiji i kršenje principa medijske slobode, koji je takođe bitan za dobru sliku o Srbiji? Da li se moglo naći rešenje po kom bi i vuci bili siti i ovce bile na broju?
O tome se odlučivalo na dve strane.
Što se direktora turnira „Srbija open” tiče, opšte pohvale, zahvalnosti i priznanja zaglušili su tihi glas esnafskih primedbi koji se odmah čuo. No, kad se slegnu prvi utisci, do njega će svakako stići odjeci mišljenja iskrenih ljubitelja tenisa koji su se pobojali da Đokovići van terena svojim ucenjivanjem RTS-a ne ometu koncentraciju Ćokovića na terenu. A nije malo ni onih koji se nisu mogli oteti neprijatnim asocijacijama sa upravo aktuelizovanim pričama o odnosima u porodici Dokić. I da objektivno nema nikakve sličnosti, javnost je na oprezu i pomno meri nove elemente za svoje zaključke, navijanja i podršku.
RTS tim bez Viškovića dobro je obavio svoj posao i, verovatno, neće se razboleti od „štrajkbrejkerskog” sindroma jer je radio za viši interes. Ali ne bi bilo zgoreg da se RTS na povod vrati i da se u programima češće bavi stanjem u domaćem žurnalizmu, moralnim i materijalnim iskušenjima novinara, odnosima sa političarima i preduzetnicima, zvaničnicima i privatnicima i svima drugima koji bi da putem moći i novca diktiraju štampi, radiju i televiziji. Te ako su svi nabrojani rešeni da ostanu „vuci”, da se novinari više ne daju da budu „ovce”. Ni za sezonsko šišanje a kamoli za odstrel.
Branka Otašević
