ENPrijava NUNS usledila je mesec dana nakon što je Tužilaštvo za ratne zločine najavilo da će analizirati i odlučiti da li će pokrenuti krivični postupak protiv nekih novinara i urednika.
Dok je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić objašnjavao da je povod za istragu protiv novinara nedavno okončanje suđenja za zločine u Vukovaru i Zvorniku gde su svedoci pominjali uticaj medija na njihovu „borbenost“, NUNS je akcenat stavio na potrebu da se odvoje oni koji su se u periodu devedesetih bavili ratnom propagandom od onih koji to nisu činili. Uz prijavu protiv NN lica iz NUNS-a su u Tužilaštvo poslati i tekstovi i TV prilozi koje su prikupljali i analizirali. S druge strane, Udruženje novinara Srbije (UNS), organizacija iz koje je nastao i NUNS početkom devedesetih zbog neslaganja s načinom na koji su „korišćeni“ novinari, ovakav potez NUNS-a ocenjuje kao pomoć Tužilaštvu za ratne zločine.
Oni koji su služili ratnoj propagandi bivšeg režima trebalo je da budu i predmet lustracije, ali na mnoge “slučajeve” već je pala prašina i njeno sadašnje podizanje više liči na prepucavanje između dva novinarska udruženja, nego na mogućnost da neko za “ubijanje rečima” odgovara. Profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Jovica Trkulja, vrsni poznavalac lustracije, ocenjuje za naš list da sve što ljudi ne mogu da reše među sobom iznose pred sud ali i dodaje da se tu odmah postavlja novo pitanje – da li je svaki problem u našem društvu u nadležnosti suda.
Mislim da je NUNS zakoračio na klizav teren sudskog dokazivanja nečije krivice bez čvrstih dokaza. To što mislimo da je neko od novinara podstrekivao na rat, neće pomoći sudu da o tome donese odluku. Da bi doneo presudu sud mora da poveže posledicu i uzrok, tj. da je lažni, zlonamerni medijski izveštaj imao za direktnu posledicu izvršenje ratnog zločina. Bez toga nema odgovornosti medija. Stoga je veoma dubiozna namera Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu da pred specijalni sud izvodi srpske novinare za koje sumnja da su pre skoro dve decenije, u medijima podsticali na ratne zločine. Bojim se da će istrage sudova u Srbiji (a verovatno i u drugim postjugoslovenskim državama) biti iskorišćene za već viđeni scenario kada su u pitanju ratni zločini i suočavanje s tamnom stranom naše prošlosti – za skidanje sopstvene odgovornosti i njeno prebacivanje na one druge.
Time će se, ponovo, na perfidan način odgovarnost glavnih aktera i profitera rata natovariti na leđa novinarima. S druge strane, zašto tužbe sada, a ne znatno ranije? Hoće li to biti zadovoljanje pravde ili novi krug pakla cenzure, progona političkih veštica… Da, trebalo je to na vreme rešiti lustracijom – crvenim kartonom za sve one koji su se sa pozicija javnih funkcija grubo ogrešili o prava svojih sugrađana, kako se Pandorine kutije zla naše “neumrle” prošlosti ne bi stalno iznova otvarale – kaže profesor Trkulja.
Čak i ako se sa ovolikim zakašnjenjem krene u lustraciju novinara, po istom receptu se može zahtevati da se ona sprovede i u drugim sferama javnog života. Sasvim sigurno ima i onih koji bi rado analizirali i prikupljali priloge o svojim političkim oponentima iz bliske nam prošlosti. Zbog izmirenja političkih partija, a ova vlast je dokaz da prošlost nije presudna za vladanje niti da je potrebno odreći je se, teško je poverovati da će ikada iko postaviti pitanje odgovornosti onih koji su danas na vlasti, jer bez njih vlasti ne bi bilo.
Lustracija treba da jednako važi za sve. Stoga se čini da je ovde po ko zna koji put promenjen redosled koraka. NUNS je možda trebalo da predloži lustraciju političara, pa potom i svojih kolega. Ali ono što su NUNS i ostala medijska udruženja morali da urade, a nisu, jeste da se ozbiljno i odgovorno pozabave sami sobom i pročiste se od „kukolja“ u sopstvenim redovima. Oni su kao i političari bolne teme odgovornosti, neprofesionalizma, grubog kršenja standarda struke – gurnuli pod tepih i postigli konsenzus o nenapadanju. Oni bi danas svoju neispunjenu zadaću da „uvale“ drugima, sudovima za ratne zločine, koji taj zadatak po definiciji ne mogu uspešno rešiti.
Naš sagovornik podseća da je još od 1990. često govorio i pisao da su u jugoslovenskoj ratnoj tragediji prvo pale prejake reči od kojih se stradalo kao od metka, a potom su počele da padaju bombe. – Isticao sam da je medijski kredo ovde bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Odgovornost novinara je za to ogromna i oni nisu i ne smeju biti iznad zakona. Međutim, bojim se da je akcija tužilaš tva politički motivisana, jer je usmerena na isleđivanje samo novinara, a ne i političara – podstrekača na rat i zločine, kojih, na žalost, ima na javnim funkcijama i u vlasti. Da je bilo lepe sreće da budu pre svih lustrirani oni koji su upravljali brodom naših života, ali i oni koji su im bili opozicioni čistači palube, možda bismo o svemu danas govorili rasterećenije. Tada bi bilo smislenije govoriti o greškama novinara. I to ne samo naših nego i drugih – zaključuje profesor Trkulja.
Ljubinka Malešević
