Kada će propaganda srušiti mit

Prvi mesec godine u kojoj se – očekivano – ne ostvaruje kataklizmični scenario Aleksandra Vučića ispraćamo uz zvuke i otiske, valjda, najsnažnijeg zamaha režimske propagande propagande u kojem, takođe očekivano, učestvuju i ljudi koji sebe besramno nazivaju novinarima. Aleksandar Vučić upregao je sve raspoložive snage u anuliranje doskorašnje retorike koja se pred očima verujućeg glasačkog Frankenštajna ruši uz tresak i kakofoniju izmišljotina, teorija zavere, pokušaja ubistva, uz šmiranje normalnosti povećanjem penzija i podvarak – podrška od uvek spremnog Milorada Dodika, te, kao ornamentalni detalj ove papazjanije, svetosavsko odlikovanje makedonskih Srba. 

Kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare, rekao bi pesnik (B. Štulić), a može i slučajni prolaznik, čitajući naslove beogradskih roto izbljuvaka. Pritom, prevara nije ono što će Vučić morati da potpiše, osokoljen podrškom baze, u isto vreme ustravljene najavama sankcija i daljim  izvesnim siromaštvom, nego ekspresno preobraćenje punoletnog življa, godinama pridobijanog deseteračkim baljezgarijama i mitomanskom retorikom u permanentnom predizbornom stanju. 

Ovih dana,dakle, svedočimo in vivo dokaznom postupku tokom kojeg će se pokazati da se u nekoliko dana propagande može srušiti viševekovni mit, jedini pravi koji Srbi imaju. Ta će unutrašnja šargarepa biti “budućnost dece” o kojoj, naravno, najviše brine šef države, zahtevajući od podanika da se drže zajedno, što je realizacija političke teorije koja je, zapravo, opšte mesto. U njenoj primeni neophodno je ustremiti se na zajedničkog neprijatelja, u ovom slučaju opoziciju svih nijansi. Onu koja “samo želi da dođe na vlast”, pa čak i uz rizik za budućnost pomenute dece koja napuštaju ovo gubilište glavom bez obzira. 

Pozivajući na jedinstvo, predsednik će, uz nakazni medijski bekgraund, opozicionare nazvati lažovima (zbog njihovih komentara o navodnom mitingu SNS pred Skupštinom), lažući masno o fingiranom razgovoru sa stranačkim predstavnicima.

Medijske kuće i novinari koji se drže istine (ponekad i nismo svesni kolika je to vrednost u ovim okolnostima) ovih dana nemaju problem; vanredno je stanje u redakcijama koje pokušavaju da budu kreativne u nameri da preokrenu Kosovski mit; nije to nimalo lako, ali je sasvim ostvarivo, budući da su mozgovi konzumenata/vernika još od utemeljitelja srbijanske propagande Milorada Vučelića, formatirani da prihvate ono što im se servira. U redu, opozicionari su brankovići, Vučić je Miloš koji na prevaru prosipa creva sultanu, a ostali akteri – kako kome zapadne. Ako su glasači svojedobno prihvatili pronalazak krajiških odmetnika, voz koji može i “mimo šina”, mogu sada da zamisle i onu režimsku menažeriju na kneževoj večeri u čast potpisivanja evropske ‘artije. 

Mediji i novinari u Srbiji dobili su neku vrstu podrške u izveštaju Hjumen rajts voča koji ocenjuje da se oni koji kritikuju vlast i u 2022. “suočavaju sa uznemiravanjem, pretnjama, nasiljem i zastrašivanjem”. HRW konstatuje i to da su provladini mediji nastavili da vode prljavu kampanju protiv nezavisnih novinara koji su kritički pisali o vladi.

Još jedan izveštaj (britanska neprofitna organizacija Indeks cenzure) ostaje za arhivu i podsećanje na činjenicu da su tačne ocene koje strani posmatrači iznose o poražavajućem stanju medijskih sloboda u Srbiji. I to je sve što novinari i medisjke kuće mogu dobiti iz Evrope, ne postoji nikakav ozbiljniji pritisak na srbijanski režim koji bi mu ozbiljno ukazao na to da mora da prekine sa iživljavanjem nad medijima. Dva su razloga za to, jedan je činjenica da Evropa Srbijunešto i ne vidi u svom društvu, a drugi, važniji, je Kosovo, problem zbog kojeg se zanemaruju sve evropske vrednosti. Kad Vučić potpiše to što mu se nalaže u vezi sa Kosovom, stanje će biti i gore. 

Ostaje da pamtimo to kako je u 2022. sloboda medija u Srbiji bila lošija nego u Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji. I, kad smo kod Kosova, Srbija je, prema nalazima Indeksa cenzure, u šestoj, a Crna Gora i Kosovo u četvrtoj grupi po suženosti slobode izražavanja.

U ovakvoj medijskoj atmosferi čekala se dodela pete nacionalne TV frekvencije, a dobili smo još jedaan primer neobuzdane bahatosti i nipodaštavanja elementarnih normi ponašanja: predsednica Saveta REM-a Olivera Zekić kazala je da “neće da može” da REM izda dozvolu za petu nacionalnu frekvenciju, zbog tužbe koju je protiv ovog tela podnela TV Nova S. Uzalud su sva suvisla obrazloženja da upravni spor nema veze sa konkursom – ostalo je golo nasilje. 

Nismo zaboravili da je ugledni novinar i urednik Vladan Radosavljević stradao na način nedostojan ljudskog bića i to nije tek  činjenica o velikoj nesreći, nego i slika današnje Srbije kakvu, s razlogom, pripisujemo vlasti. Vladan je rastrgnut u državi koja se još jednom delegitimisala i pokazala mestom nebezbednim, opasnim za život i omeđenim prostorom u kojem caruju nezakonitost i prezir prema svemu što podseća na civilizacijske vrednosti. 

Pamtićemo.