ENNisu u pitanju Šabićeva ovlašćenja, već ovlašćenja Poverenika za slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti Republike Srbije. A ta ovlašćenja su „veća“ od predsednikovih, taman kao što su, u regulisanju saobraćaja, ovlašćenja saobraćajnog policajca veća i od predsednikovih i od poverenikovih.
Za početnu ocenu Vašeg sagovornika da „i Poverenik i Zaštitnik građana novim zakonom dobijaju veća ovlašćenja i imaju pravo pristupa svim podacima“, uz malo duha, moglo bi se reći da upućuje na zaključak da je on dogmatski marksista. Oni su verovali u ono čuveno da „država jačanjem odumire“, a on izgleda, u inverziji, veruje da Poverenik i Zaštitnik jačaju ograničavanjem ovlašćenja.
Poverenik po važećem Zakonu o slobodnom pristupu informacijama (čl. 26) ima pravo pristupa svakoj informaciji, bez ograničenja i za to mu ne treba ničije odobrenje. A Predlog zakona o tajnosti podataka predviđa (čl. 38) da će mu za pristup informacijama označenim bilo kojim stepenom tajnosti ubuduće trebati odobrenje. A predviđa (čl. 40 st. 3) i situacije u kojima će organi koje je po zakonu dužan da nadzire, moći da mu uskrate pristup informacijama. Da li je to jačanje ili slabljenje pozicije, to Vaši čitaoci mogu da procene sami.
Što se „vrednosti“ drugih „argumenata“ tiče, prokomentarisaću samo jedan, biće dovoljno. Vaš sagovornik dakle kaže: „Po članu 25 ne samo da Poverenik i Ombudsman imaju pravo pristupa svim podacima, koji su u posedu organa javne vlasti, nego im se daju i ovlašćenja koja do sada nisu imali. Položaj Poverenika se značajno osnažuje i sada ima ovlašćenja koja do sada nije imao na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Recimo, Poverenik može da opozove oznaku tajnosti koju je stavio organ javne vlasti i da informaciju preda tražiocu.“
Molim Vas, pročitajte taj čl. 25 da biste se uverili da bukvalno ništa od navedenog nije tačno. Član se ne bavi bilo čijim pravom pristupa podacima. U njemu se Ombudsman uopšte ne spominje. On ne daje nikakva nova ovlašćenja Povereniku ili Ombudsmanu. Poverenik ne može da opozove oznaku tajnosti već, kao i do sada, to „radi“ organ vlasti kome Poverenik to naloži. Poverenik ne može da preda informaciju tražiocu, već to, kao i do sada, radi organ vlasti kome je to naloženo. A ako on to ne uradi, Poverenik, kao i do sada, nema nikakvih mogućnosti da ga na to natera.
Ne znam kako je moguće da Vaš sagovornik „ne zna“ da već petu godinu, otkad postoji Zakon o slobodnom pristupu informacijama, Poverenik ima pravo da naloži da se dokument koji nosi oznaku „tajna“ stavi na raspolaganje javnosti. To je, recimo, poznato ministrima policije, odbrane i drugim funkcionerima koji su, više puta, postupajući po takvim nalozima vršili deklasifikaciju strogo poverljivih dokumenata. To je, inače, dobro poznato i najširoj javnosti.
I vrednost drugih „argumenata“ je slična, pa se njima ne bih bavio. Uostalom, u celoj priči sa novim zakonom najzanimljivije su dve stvari. Prva se tiče mogućnosti da „nadzirani“ suspenduju ovlašćenja „nadzornika“ (čl. 40. st. 3), za šta, posebno s pozicije zaštite podataka o ličnosti, ne postoji presedan nigde u uporednom pravu. U zakonima o zaštiti podataka o ličnosti drugih zemalja, pravo nadzornog organa na pristup informacijama, ne samo da se ne ograničava već se uređuje formulacijama kojima se to pravo naglašava. Ilustracije radi, u čl. 32, Zakona o zaštiti osobnih podataka Hrvatske – „bez obzira na stupanj tajnosti…“, u čl. 53, slovenačkog zakona – „bez obzira na poverljivost ili tajnost…“, u čl. 22, zakona Bosne i Hercegovine – „državne i službene tajne neće predstavljati prepreku…“, čl. 66, Crne Gore – „bez obzira na stepen tajnosti…“, čl. 44, Makedonije – „bilo koji podatak…“ ,čl. 19, grčkog zakona – „bez obzira na vrstu poverljivosti…“, čl. 26, mađarskog zakona – „državne ili službene tajne neće sprečiti…“, čl. 24, Portugalije – „sve potrebne informacije…“, čl. 36, Estonije – „pravo na neograničen pristup…“, čl. 39, Finske – „bez obzira na stepen poverljivosti…“
Druga stvar je još bitnija. Naime, nije dovoljno formalno utvrditi kriterijume šta može biti tajna. Potrebno je i obezbediti da se ti kriterijumi zaista ostvaruju u praksi. U tu svrhu, u uporednom pravu postoje različiti organi pod kontrolom Vlade i parlamenta čiji je posao da vrše nadzor i to obezbeđuju. Predlog zakona međutim ne predviđa da će opšti nadzor nad njegovom primenom vršiti neki državni organ sličan onim koji u uporednom pravu postoje. Naprotiv, on „originalno“ predviđa da će to kod nas raditi nekakva „služba“ Vlade. A bez obzira na zvučno ime, koje joj daje „Kancelarija saveta“, stručna služba je stručna služba, niti ima, niti može imati nadzorna inspekcijska ovlašćenja. A bez toga priča o stvarnom nadzoru je potpuno bespredmetna.
Rodoljub Šabić
Poverenik za informacije od javnog značaja
