ENPonuda Raje Rodića: „Kurir“ kao poklon Srbiji
Boris Tadić je potpisao ukaz o proglašenju novog Zakona o informisanju, a dok još nije štampan u „Službenom glasniku“, koristim priliku da kažem… Sad sam bio u iskušenju da napišem nešto o čemu nemam ama baš nikakav dokaz niti sam tome posvetio dužnu novinarsku pažnju, ali ako nisam tvrdio, pre donošenja Zakona, da je Mlađan Dinkić lopov, Čeda Jovanović narkoman, Tomislav Nikolić ubica civila, Aleksandar Tijanić „glava u svačijem dupetu“, kako je pre neki dan utvrđeno u jednom naslovu, nemam nameru to da uradim ni u ovom kratkom roku od izglasavanja Zakona do njegovog stupanja na snagu.
Od toga me ne odvraćaju snaga Zakona ni visina zaprećene kazne, već sila poštovanja profesionalnih pravila igre i odgovornosti za javnu reč.
To ne znači da je Zakon dobar. O njemu mislim sve najgore. Verujem da je napisan radi političkog kanalisanja jedne grupe medija. Verovatno i radi osvete Raji Rodiću, vlasniku „Kurira“ i još poneke pisane stvari, koji u otvorenom pismu Borisu Tadiću nudi da taj isti „Kurir“ pokloni Srbiji čime bi nas neslućeno zadužio i obogatio u svakom smislu.
Uostalom, dok Zakon ne bude u integralnom tekstu objavljen u „Službenom glasniku“, čisto sumnjam i da njegovi originalni tvorci znaju kako on tačno glasi. Sedam članova Zakona menjano je u tri navrata sa šest ili sedam amandmana, a to svedoči o nepoželjnoj konfuziji u ozbiljnom poslu.
Ne samo zbog letnje oseke važnih vesti, priča o donošenju i dometima ovog zakona pretvorila se u udarnu političku vest, a nadgornjavanje oko sadržaja odslikalo je raspored političkih snaga na političkoj sceni Srbije uz prećutni blagoslov međunarodnog faktora koji u naše poslove, inače, voli da se meša. Ali, ovog puta taj faktor je pribegao kineskoj poslovici po kojoj nije važno koje je boje mačka ako lovi miševe, žrtvujući principijelnost za podršku proevropskoj vladi kojoj je, ili nekim ministrima u njoj, dojadilo da je kinje opozicione novine i one snage, što bi rekao Zoran Ostojić, glasnogovornik LDP-a, koje su stvorile atmosferu u kojoj je ubijen Zoran Đinđić.
Anegdote iz sudnice: Đovani di Stefano i neki drugi ljudi
Ali, ovaj zakon nije pisan za vanredno stanje i jednokratnu upotrebu u borbi protiv neprijatelja pristojnog poretka, barem to ne piše ni u jednom njegovom članu. On suštinski generiše snažnu polugu zloupotrebe sile vlasti nad silom slobodne reči i misli i, što je najgore, definiše sudsku praksu, postupak i visinu kazne. Skoro četrdeset godina bavim se ovim poslom i više desetina puta, u raznim zakonodavnim okvirima, pojavljivao sam se pred sudovima kao okrivljeni s nadom da mogu da spasem sopstvenu kožu ili barem da prođemo što jeftinije, što je najčešće isto.
Kada je, pre jedno 12, 13 godina, novinara Dejana Anastasijevića i mene, kao glavnog urednika „Vremena“, tužio legendarni Đovani di Stefano zbog novinarske konstatacije da je reč o biznismenu sumnjivog kredibiliteta, mada je on tada već video engleske zatvore iznutra, nekako je visilo u vazduhu da ćemo biti osuđeni, ali je sudija procenio da je iznos štete njegovom ugledu nekih tridesetak nemačkih maraka. Sudija je barem imao slobodu te vrste procene, dok ovaj zakon koji je u ponedeljak usvojen u Skupštini Srbije ima i cenovnik, od milion dinara pa naviše, što za firmu što za odgovornog urednika, pa ako se ne zna koji su medijski eksperti učestvovali u njegovom donošenju, lako je naslutiti koja poreska pamet je učestvovala u njegovoj izradi.
Čak su i sudije za prekršaje u vreme surove primene julovsko-radikalskog zakona o informisanju imale više slobode u postupku nego što će sada imati sudije privrednih sudova koje se u materiju razumeju koliko i ja u stečajni postupak. Dakle vrlo malo, osim što, možda, čitaju novine.
„Vreme“ su tada tužili radikali, dva puta ukoliko me sećanje ne vara, a okrivljene, Filipa Švarma i mene, odgovornog i glavnog urednika, u jednom od tih postupaka sudija za prekršaje kaznio je sa bednih 350.000 dinara, a mogao je da nas ojadi kao što je neke druge ojadio i osudio na milionske iznose kazni što je, na primer, dovelo do zatvaranja Ćuruvijinog „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“.
U redakciji postoji legenda da su nas smrtonosne doze kazne spasli Biljana Kovačević Vučo i Gradimir Nalić, tada saveznici u poslu javne advokature. Malo su zakasnili na početak procesa i iz drugog reda prepune sudnice u Masarikovoj ulici počeli su da se mešaju u postupak, puni pravednog gneva protiv zakona i režima, dok im mi okrivljeni nismo javno saopštili da nisu ovlašćeni da nas brane i da imamo svog advokata, koji je, uz prethodni dogovor, imao jasan zadatak – gledaj da prođemo što jeftinije. Biće da je sudija osetio blagonaklonost ka okrivljenima. Mi smo znali da moramo biti osuđeni, on je znao da moramo biti osuđeni i nije mu u sudnici trebala još politička demonstracija.
Posle nam je postpetooktobarska vlast vratila te pare, a sad će pare da nam vraća evropski sud u Strazburu, jer ovako glupavog zakona odavno nije bilo.
Vidimo se u oktobru: Odlaganje ili krah pregovora s MMF-om
S misijom MMF-a dogovoren je novi sastanak. Polovinom oktobra. Do tada ćemo mi da smislimo način na koji će se voditi restriktivna politika javne potrošnje. Od toga zavisi povlačenje dve trećine odobrenih sredstava iz postojećeg aranžmana. Reč je o 1,2 milijarde evra a prava vrednost ovog novca počiva u činjenici da je to najjeftiniji novac koji se može naći na tržištu.
Početkom ove godine, guverner Radovan Jelašić, učestvujući, u jeku prvobitnih pregovora s MMF-om, na tribini u organizaciji „Vremena“ i fondacije „Fridrih Ebert“ izrekao je nešto vrlo jednostavno, a baš zato značajno: „Mi smo majstori za prilagođavanje na dobra vremena.“
Prevedeno na jezik jednostavnih brojki to znači da je Srbija u godinama rasta na svaki prihod povećan za, recimo, sto dinara povećala javne troškove za gotovo 200 dinara.
Sada bi trebalo raditi sasvim obrnuto, a priznaćete, verovanje u tako nešto zbilja je smešno.
Pošto je održavanje novih, prevremenih izbora najmanje verovatna antikrizna opcija, onda nam ne ostaje drugo već da od istih ljudi napravimo novu vladu, a tek je malo verovatno da će biti mogućno preko noći kabinet napretka i socijalnog staranja pretvoriti u kabinet efikasnog kriznog menadžmenta.
Jeste narod sklon da brzo zaboravlja, ali nije prošlo ni godinu i po dana od onih obećanih kula i gradova, pa je malo nerealno – pa i smešno, ako dopustite – da nam isti oni koji su obećavali bolji život sad propovedaju mere odricanja.
Tvrdilo se onomad da je aranžmanom s MMF-om i grupom komercijalnih banaka oko njihove „izloženosti“ – kakav rogobatan termin – srpskom tržištu novca, vlada, u stvari, spasla zemlju od bankrota i kupila vreme predaha, pa je još tada postavljeno pravo pitanje – kako će se, u tom predahu, prilagoditi novim a ovog puta krajnje nepovoljnim okolnostima.
Ako je kriza dobar izgovor za mere koje pogađaju građane, onda je tek sjajan izgovor za radikalan rez u javnoj potrošnji i promeni jednog mentalitetskog sklopa da je uspeh biti u „državnoj službi“. Vlada nam šalje neke signale: smanjenje broja ministarstava, mere štednje i šta sve još…
Otvoreno govoreći, malo je verovatno da će se do oktobra naći način za otklanjanje strukturalnog poremećaja srpske privrede u kojoj pola miliona ljudi prima pare iz budžeta, a još milion zaposlenih računa jedino s poslovima koji se plaćaju iz budžetskih para.
Drugim rečima, pregovori s MMF-om su, za sada, propali.
Uspeh u tom poslu zavisi od konstituisanja novog društvenog ugovora i jasnog političkog stava. Ovi što su sada na vlasti za tako nešto, barem na prošlim izborima, nisu dobili mandat niti se vidi koja bi se srpska stranka odrekla državnih jasala kao osnovne poluge para i moći.
Dragoljub Žarković
