ENNejedinstvena opozicija nije uspela da ugrozi planove nejedinstvene vlasti: uz pomoć jedne opozicione stranke i dvojice „samostalnih“ poslanika, usvojeni su restriktivni medijski propisi kojih se, sudeći po činjenici da nikada nije utvrđeno ko ih je pisao – stide i sami predlagači.
Svaka asocijacija na temu „zavadi pa vladaj“ potpuno je slučajna: novinarska udruženja bila su podeljena (i podložna instrumentalizaciji) i pre najnovije akcije uređenja medijskog prostora. A što se javnosti tiče – s obzirom na više nego žalostan ugled profesije, teško je i zamisliti situaciju u kojoj bi potencijalno gašenje nekog glasila, prouzrokovano primenom netom izmenjenog Zakona o javnom informisanju, dovelo do ozbiljnije reakcije bilo koga osim pogođenih novinara i članova njihovih porodica.
Predizborna kampanja može da se nastavi: velike reči o Evropi, pravima, dostojanstvu i boljem životu ne podležu kaznenim odredbama novog Zakona.
Fakti: Naizgled, ništa naročito veliko nije se desilo 31. avgusta, pompezno najavljivanog kao dan D. Uz neuobičajeno prisustvo svih 250 poslanika (od kojih jedan, Riza Halimi, ni u jednom trenutku tokom celog dana nije glasao – u skladu sa sopstvenom „tradicijom“ dugom tri meseca) i ogromnog broja novinara, usvojene su izmene Zakona o javnom informisanju. Nepuna dva sata nakon što su predstavnici Udruženja novinara Srbije doneli peticiju sa 600 potpisa novinara koji se protive novim zakonskim odredbama, 125 od 225 poslanika u tom trenutku prisutnih u sali glasali su „za“ Zakon donet na prepad, bez javne rasprave i bez podrške profesionalnih udruženja, ali zato uz ozbiljno izraženu sumnju relevantnih međunarodnih institucija (OEBS, Savet Evrope, Međunarodna federacija novinara). Protiv je bilo 88 poslanika, uzdržanih je bilo 11, a jedan nije glasao.
Istog popodneva, pozivi upućeni predsedniku Srbije da ne potpiše novousvojeni Zakon (apelovali su UNS i pojedini medijski profesionalci) pokazali su se kao uzaludni: Boris Tadić je „overio“ Zakon. U propratnom saopštenju iz njegovog kabineta dodato je, ipak, da će „zbog različitih mišljenja u vezi sa usvojenim aktom, predsednik Tadić pratiti efekte primene ovog zakona, smatrajući da je sloboda medija pretpostavka slobodnog društva, kao što i pravo građana na objektivno i istinito informisanje nikako ne sme biti dovedeno u pitanje“.
Oglasilo se i Nezavisno udruženje novinara Srbije, i to pozivom nadležnim organima da „odgovorno i neselektivno primenjuju novousvojene izmene i dopune Zakona o javnom informisanju“ te zahtevom vlasti da „bez zastoja predloži, usvoji i potom u optimalnom roku kreira i sprovede obećanu medijsku strategiju i reformu medijskog zakonodavstva“. NUNS je, takođe, pozvao predlagače da usvojene izmene i dopune Zakona hitno upute na ekspertizu odgovarajućim međunarodnim institucijama i da kroz najavljenu reformu medijskog zakonodavstva otklone nedostatke, pre svega restriktivnost odredbe o obaveznom upisu glasila u registar.
Iste večeri, medijska priča pala je u drugi plan. Glavna vest u informativnim emisijama postao je dogovor postignut sa Međunarodnim monetarnim fondom i još jedno ponavljanje priče da je neosnovan strah od povećanja poreza i drugih vidova zahvatanja iz džepa običnih smrtnika.
INTERESI I PRINCIPI: Tokom prethodnih mesec dana, koliko je trajalo odlaganje glasanja o Zakonu predloženom po hitnom postupku, kako se pokazalo, uz mnogo paradoksa, ultimatume ili makar samo prenemaganja (predloženi Zakon mora biti usvojen u neizmenjenom obliku, tvrdili su predstavnici G17 plus, da bi potom pristali na amandmane) ostvarena je uspešna trgovina: svi vodeći politički akteri ispunili su poneki cilj. Vlada je sačuvala vlast, a opozicione stranke nastupile su kao borci za slobodu javne reči, što će na sledećim izborima svakako pretvoriti u obećanje o „ukidanju nedemokratskog zakona“ koji predviđa drakonske kazne za medije. Personalni i partijski interesi još jednom su stavljeni u prvi plan. I još jednom se pokazalo da principi u politici nisu od velike koristi. Za nešto više od deset godina, gotovo sve političke partije u Srbiji pokazale su spremnost da disciplinuju medije – devedesetih, to su radili socijalisti i radikali, a danas stranke koje su se u to vreme suprotstavljale Slobodanu Miloševiću i upravo zalaganjem za slobodu medija zasluživale simpatije birača.
Podršku Zakonu pružile su Demokratska stranka, G17 plus, Partija ujedinjenih penzionera Srbije (predomislila se u poslednjem trenutku), poslanički klub manjina sa izuzetkom Rize Halimija, Liberalno-demokratska partija (odnosno 10 od ukupno 12 poslanika te stranke), Vladan Batić (demohrišćanin Batić u Skupštinu je ušao na listi LDP-a, a od nedelje ima potpisan sporazum o budućem zajedničkom delovanju DHSS-a i DS-a u Skupštini Srbije) i Jovan Damjanović (nekadašnji radikal, sada član Demokratske levice Roma).
Vladajuća koalicija očuvala je nejedinstvo uspostavljeno čim je iz Ministarstva kulture (koje vodi Nebojša Bradić, kadar G17 plus) stigao predlog izmena Zakona o javnom informisanju: Socijalistička partija je bila uzdržana (čime je, politički vešto, uspela da se „opere“ od sopstvenih greha prema medijima iz vremena vladavine Slobodana Miloševića, a da ipak ne ugrozi usvajanje Zakona). Jedinstvena Srbija Dragana Markovića Palme glasala je protiv, nastavivši da se bori za naklonost birača i izvan Markovićevog jagodinskog utvrđenja.
Protivljenje Zakonu iskazale su bivša i sadašnja stranka Aleksandra Vučića, zapamćenog po potpisu stavljenom na zloglasni Zakon o javnom informisanju iz najmračnijeg perioda vladavine Slobodana Miloševića – radikali i naprednjaci. Protiv su bili i članovi Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, ali i Vesna Pešić i Žarko Korać (oboje izabrani na listi LDP-a).
Sve zbog Evrope: Naprednjaci Tomislava Nikolića i evropeizovanog zagovornika slobode javne reči Aleksandra Vučića napustili su salu odmah nakon izglasavanja Zakona u načelu, što je izazvalo oštru kritiku ideološki bliskih članova stranke Vojislava Koštunice i tvrdnje o kršenju ranije postignutog opozicionog dogovora. Nikolićev odgovor je bio oštar – prema njegovim rečima, nikakvog dogovora nije bilo, šef poslanika DSS-a Miloš Aligrudić „laže“, a „simptomatično je da DSS poslednjih dana mnogo žešće napada SNS nego DS“. Vučić je još jednom iskoristio priliku da kaže da je novi Zakon gori od onog iz 1998, i da poentira pride: “ Ali, ja nemam problem kada se pominje onaj zakon, jer sam ja već priznao šta je bilo loše u njemu i gde sam pogrešio. Pošto tada nisam imao hrabrosti da se pobunim protiv toga, nego sam ga čak i zastupao, primiću na svoja pleća sve udarce, ali onda nemojte da radite to isto i još mnogo gore u situaciji kada ne postoji niti neposredna ratna opasnost niti ratno stanje.“ O udarcima koji su pali na medijska pleća nije detaljnije govorio.
Ni ključni igrač koji je omogućio usvajanje Zakona, lider LDP-a Čedomir Jovanović, nije trošio mnogo reči na priču o posledicama koje će mediji trpeti zbog novih propisa, već se držao velikih reči i visoke politike. Odluku te opozicione stranke da podrži Vladin predlog Jovanović je obrazložio potrebom da se „sačuva evropska orijentacija Srbije“. Komentarišući činjenicu da se dvoje poslanika LDP-a, čiju proevropsku orijentaciju ne bi mogli dovesti u pitanje ni najljući protivnici (Pešić, Korać), nije složilo sa takvim stavom, rekao je da je to „u skladu sa karakterom stranke i načinom na koji se sve odluke donose“. Da paradoks bude potpun, LDP je odluku da podrži Zakon uslovio prihvatanjem amandmana – od kojih je jedan vladin, a autor drugog je radikalka Marina Toman.
Ta stranka je u danima koji su prethodili glasanju isticala da je podršku Zakonu obećala nakon što je predlagač pristao na primedbe i zahteve „usaglašene sa NUNS-om i misijom OEBS-a“. Jovanović je u intervjuu za dnevnik „Danas“ rekao i da „u novim izborima, u dubokoj ekonomskoj krizi, šanse za sebe vide samo oni koji su i uzrok problema sa kojim se Srbija suočava – stranke u trouglu Šešelj, Nikolić i Koštunica“,- i predložio da izbori budu raspisani kada Srbija postane kandidat za članstvo u EU, kada će „evropski put biti nepovratan, a povratak na vlast sadašnjih lažnih naprednjaka, autentičnih narodnjaka i radikala postati nemoguć“.
Izbori: O izborima su, gotovo istovremeno, govorili i Boris Tadić, Mlađan Dinkić, Dragan Šutanovac (demantujući tvrdnje o pripremi prevremenih izbora) i Tomislav Nikolić (tvrdi da će izbori biti u martu, što bi moglo da prođe i kao uobičajeno opoziciono „prizivanje izbora“). Tadić je ocenio da izbori ne bi ništa rešili i da vlada može da opstane, a Šutanovac da će vlada trajati duže nego što se spekuliše. Ipak, najzanimljivija bi mogla biti Dinkićeva izjava, prema kojoj „ako vlada uspešno pregura naredne mesece“, izbore ćemo imati u redovnom terminu 2012. godine.
Ta izjava mogla bi biti argument za onu školu mišljenja prema kojoj sve aktivnosti koje izgledaju kao pripreme za izbore (stranačko pregrupisavanje, čvrste najave da neće biti novih nameta za građane, zastrašivanje novinara usvajanjem restriktivnih medijskih odredbi…) nisu ništa drugo nego rezervna varijanta, u slučaju da nešto neplanirano „pukne“ i izbori postanu neizbežni. Sa tim tumačenjem u skladu je i procena da izbori na proleće nijednoj od partija na vlasti neće odgovarati – kao što im ne odgovaraju ni danas, usled čega je i prihvaćen „Dinkićev ultimatum“ o usvajanju medijskog zakona koji ozbiljno narušava demokratski i proevropski imidž vladajućih stranaka. Ta teorija kaže da Tadić i prijatelji ne mogu u tako kratkom vremenu da postignu nijedan opipljiv rezultat sa kojim bi mogli da izađu pred birače (uprkos najavljenom ukidanju viznog režima za zemlje EU i domaćim zaklinjanjima o završetku ekonomske krize i započetom oporavku).
Postoji, međutim, i sasvim suprotno tumačenje, prema kome aktivnosti koje izgledaju kao priprema za prolećne prevremene izbore – upravo to i jesu. Prema toj verziji, nova spoljnopolitička strategija Srbije („četiri stuba“ – EU, Rusija, Amerika, Kina) mogla bi već do proleća da donese rezultate povoljne za predizbornu marketinšku obradu. Za oktobar je, naime, najavljena poseta Dmitrija Medvedeva Beogradu, a potom se očekuje ukidanje viza (ima optimista koji veruju i da bi se Holandija mogla smilostiviti da prihvati odmrzavanje SSP-a i bez Ratka Mladića u Hagu). Tadić je najavio da će se, krajem godine, na redovnom zasedanju Generalne skupštine UN-a, neformalno sresti s Barakom Obamom, a na proleće bi, prema nekim procenama, mogla početi izgradnja „kineskog mosta preko Dunava“ – što bi bila idealna scenografija za predizborne skupove. Naravno, pod uslovom da ekonomska kriza u Srbiji zaista bude obuzdana.
Cinici bi rekli da je u ponedeljak ova druga verzija dobila još jedan snažan argument: zbog procena da će presude donete po novom Zakonu o informisanju pasti pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, aktuelna vlast bi mogla požuriti sa raspisivanjem vanrednih izbora pre nego što državi stignu računi za plaćanje odštete oštećenim medijima i novinarima.
Vera Didanović
