EN
Piše: dr Aleksandar Trešnjev, Sudija krivičnog odeljenja Višeg suda u Beogradu i predsednik Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS
Кrivično delo ugrožavanja sigurnosti propisano je članom 138. Кrivičnog zakonika, ono glasi:
(1) Кo ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Кo delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(3) Кo delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Кrivično delo ugrožavanja sigurnosti, kao i sva druga krivična dela, ima svoje objektivne i subjektivne elemente. Osnovni oblik ovog krivičnog dela propisan je u prvom stavu, dok su u druga dva stava propisani teži oblici. Propisivanjem ovog krivičnog dela štiti se lična sigurnost građana. Lična sigurnost se štiti sa aspekta žrtve krivičnog dela. Odnosno, izvršenjem krivičnog dela kod žrtve se stvara osećaj lične nesigurnosti.
Radnja izvršenja krivičnog dela sastoji se u pretnji da će se napasti na život i telo lica kojem se preti ili njemu bliskog lica, a posledica je strah kod oštećenog koji mora biti takvog intenziteta da se usled njega stvara osećaj lične nesigurnosti i ugroženosti. Stoga, pretnju treba posmatrati u subjektivno-objektivnom smislu. To znači da pretnja, s jedne strane, mora biti takva da objektivno može izazvati osećaj ugroženosti kod lica kojem se preti, ali ona mora i u osećanju tog lica realno izazvati takav strah da se žrtva oseća ugroženom, s druge strane. Ukoliko ne bude ispunjen jedan od ova dva uslova, neće postojati krivično delo.
Pretnja se definiše, kao i kod drugih krivičnih dela, kao stavljanje u izgled nekog zla licu kojem se preti, a da pri tome ostvarivanje tog zla ne zavisi od lica kojem se preti. To znači da pretnja mora biti ozbiljna, objektivno ostvariva i neuslovljena.
Iz same zakonske definicije proizilazi da se pretnja mora odnositi na napad na život ili telo, tako da pretnje koje su usmerene na neko drugo dobro, ma kako bile ozbiljne, ne predstavljaju obeležje ovog krivičnog dela. U skladu s tim, u sudskoj praksi zauzet je stav da ne postoje zakonski elementi krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti kada okrivljeni oštećenom uputi pretnju da će potplatiti treće lice kako bi demolirao kuću oštećenog. Ne predstavlja pretnju niti izjava da će se određeni podaci dostaviti novinarima.
Кada se pretnja smatra ozbiljnom faktičko je pitanje i zavisi od niza okolnosti. Najčešće je to ukupni međusobni odnos između okrivljenog i oštećenih, ali mogu biti i druge činjenice kao što su propratno lupanje rukom o sto, bacanje nameštaja i sl. U praksi se beleži primer da pretnja izrečena oštećenom u prisustvu policajaca koji su intervenisali zbog preglasne muzike, govori u prilog njene ozbiljnosti, bez obizra na to što je oštećeni narednog dana nastavio normalan tok života, ne preduzimajući ništa u cilju svog obezbeđenja.
Pretnja može biti upućena na razne načine, ispisivanjem na zidu susedne zgrade, telefonskim pozivom, SMS porukom, preko Facebook profila, konkludentnim radnjama, kao što su imitiranje rukom pucanja iz pištolja, vešanja i sl. Кonkludentna pretnja, sa kojom se sudska praksa susrela je i donošenje mrtvačkog sanduka ispred ulaznih vrata oštećenog. Držanje šrafcigera u ruci od strane jednog učinioca (dok drugi izgovara iskopaćemo ti oči) takođe predstavlja vid konkludentne pretnje. U praksi se pod konkludentnom radnjom smatra i držanje pištolja usmerenog u grudi oštećenog, čak i u situaciji kada je pištolj prazan.
Pretnja mora biti objektivno ostvariva. To znači da pretnje poput katapultiraću te na Mars, mučiću te u snu, baciću čini na tebe i sl. ne predstavlja radnju izvršenja ovog krivičnog dela. Međutim, to ne znači da pretnja mora biti bukvalno izrečena, poput: ubiću te, osakatiću te, polomiću ti nogu i sl. Pretnja se može izreći i u prenosnom značenju, poput izjava: izbušiću te, napiću ti se krvi, žena će ti nositi crninu, odrobijaću te i sl. Na to da li je pretnja objektivno ostvariva nije od značaja da li je ona ostvariva istog trenutka ili u nekom budućem vremenu. Tako, postojaće krivično delo ugrožavanja sigurnosti kada okrivljeni pozove telefonom oštećenu iz kazneno popravnog zavoda u kojem izdržava višegodišnju kaznu zatvora zbog razbojničkog ubistva njenog supruga i uputi joj reči “znam šta sam učinio, kada budem izašao dovršiću posao i sa tobom”.
Da bi postojalo ovo krivično delo pretnja ne sme biti uslovljena bilo kakovm radnjom oštećenog. Tako, neće postojati ovo krivično delo ukoliko okrivljeni izjavi ubiću te ukoliko mi budeš ponovo dirao brata. U praksi je zabeležen primer da je sud prihvatio odbranu okrivljenog da je on oštećenom nesporno rekao da će ga ubiti iz pištolja, ali uz jednu bitnu činjenicu, da mu je pre toga rekao da će to učiniti ako mu oštećeni oduzme decu. Ovu činjenicu je potvrdio i oštećeni na glavnom pretresu, navodeći da mu je okrivljeni rekao da će ga ubiti iz pištolja ako mu oduzme decu. Dakle, iz navedenog, jasno je da se radi o uslovnoj pretnji, koja kao takva nije relevantna, pa se ne može raditi ni o postojanju krivičnog dela.
Кao što je već rečeno, posledica krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti je osećaj ugroženosti kod oštećenog. U praksi se ova činjenica, gotovo bez izuzetka, može utvrditi jedino ispitivanjem oštećenog u svojstvu svedoka. Ukoliko oštećeni ne bude ispitan u krivičnom postupku, tužilac neće moći da dokaže ovu činjenicu. S druge strane, ma koliko pretnje bile ozbiljne, neće postojati ovo krivično delo ukoliko oštećeni izjavi da se nije uplašio ili kako je to u praksi u jednom slučaju zabeleženo, nije davao pet para na njih.
Bliska lica, prema kojima se, takođe, može uputiti pretnja, su u prvom redu bliski srodnici, lica sa kojima oštećeni živi u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, usvojilac, usvojenik, ali i sva druga lica čije ugrožavanje života ili tela može dovesti do osećaja nesigurnosti kod lica kojem se preti.
Treba imati na umu i to da se ovo krivično delo može pojaviti kao prethodni stadijum nekog drugog krivičnog dela. To su najčešće situacije kada se pretnja realizuje. Recimo, kada okrivljeni preti da će baciti kamen i razbiti glavu oštećenom, pa to zaista i učini, tada okrivljeni neće odgovarati za ovo krivično delo, već ono koje je proisteklo iz njegovog delanja, npr. teška telesna povreda.
U pogledu subjektivnih elemenata krivčnog dela, učinilac mora da postupa sa umišljajem, mora biti uračunljiv i svestan protivpravnosti dela. Sa subjektivnog aspekta nije od značaja da li je učinilac imao nameru da pretnje i ostvari, dovoljno je da je upućivanjem pretnje izazvao osećaj nesigurnosti kod oštećenog.
U pogledu težih oblika ovog krivičnog dela, za koje su zaprećene teže kazne, da bi oni postojali moraju biti ispunjeni svi elementi osnovnog krivičnog dela. Pod pojmom više lica kojima se ugrožava sigurnost sudska praksa je stala na stanovište da se radi o najmanje dva lica. Teške posledice mogu biti različite. U praksi je zabeležen slučaj da su izazvane teške posledice usled ozbiljne pretnje učinioca da će napasti na život i telo oštećenog kada je ovaj provalio u sobu u samačkom hotelu u kome je stanovao oštećeni, i sa skalpelom mu uputio pretnje da će ga ubiti, usled čega je oštećeni uplašen za svoj život skočio kroz prozor sa prvog sprata hotela, sa visine od 5 metara i tom prilikom zadobio teške telesne povrede.
Najteži oblik krivičnog dela će postojati ukoliko je pretnja upućena licima koja vrše poslove pobrojane u trećem stavu. Pri tome treba imati na umu da te pretnje moraju biti upućene upravo stoga što ta lica vrše upravo poslove koje obavljaju.
Nadam se da će građanima biti jasnije ovo krivično delo, uz nadu i da nikada neće imati posla sa licima koja im na bilo koji način prete, odnosno ugrožavaju sigurnost.
Ovaj tekst je deo regionalnog projekta „Jačanje medijskih sloboda u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji“, koji finansira Kraljevina Holandija, a sprovode holandski Helsinški komitet i Free Press Unlimited u partnerstvu sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci autora izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Holandije, niti stavove organizacija koje sprovode projekat ili stavove njihovog lokalnog partnera.
