EN
Piše: Nikola Kočović, novinar radija Sto Plus
Većina medija, među kojima je bilo i onih koji se ubrajaju u “ozbiljne”, izveštavali su prvih dana tragedija u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i Mladenovcu “užasno neodgovorno”, a kasnije “potpuno senzacionalistički i bez ikakve empatije”, ocenila je generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković.
Ona kaže da postoji razumevanje za početno nesnalaženje medija jer se izveštavalo o nečemu sa čim niko nije imao nikakvog iskustva, ali da je već posle prvih nekoliko sati prekršen Kodeks novinara Srbije.
“Kodeks su prekršili gotovo svi mediji, uključujući i one ‘ozbiljne’, pa i javni medijski servis, time što su intervjuisana deca koja su u panici istrčala iz škole, uglavnom bez ikakvog pokušaja skrivanja njihovog identiteta. Takođe, iznošene su brojne spekulacije o broju ranjenih i poginulih u vreme dok porodice žrtava još nisu bile obaveštene o tome šta se dešava sa njihovom decom. Objavljena je i pogrešna informacija da je nastavnica umrla, recimo”, nabraja Novaković.
Sve to predstavlja kršenje odredaba sadržanih u poglavlju I Kodeksa – Istinitost izveštavanja, a koje jasno propisuju da se moraju izbegavati spekulacije i prenošenje nedovoljno proverljivih stavova u izveštavanju o tragedijama. Konkretno, tačka 2 tog poglavlja propisuje obavezu novinara da pravi jasnu razliku između činjenica koje prenosi, komentara, pretpostavki i nagađanja.
“Ovo se nije desilo u slučaju masovnog ubistva u Mladenovcu, možda zato što je bila noć, pa mediji nisu bili na licu mesta”, dodaje Novaković.
Međutim, sličnost u oba slučaja je da je odmah, a za osumnjičenog za pucnjavu u OŠ “Vladislav Ribnikar” i pre zvanične informacije, otkriven identitet počinilaca, koji su odmah označeni kao ubice, tako da im je prekršena pretpostavka nevinosti.
Među flagrantnim primerima kršenja Kodeksa u delu zaštite prava i dostojanstva dece i žrtava zločina bilo je i objavljivanje spiska dece koju je maloletni K.K. nameravao da ubije.
“Bilo je mnogo primera medijskih sadržaja koji su uznemirujući za javnost i posebno za decu. Tako je na jednoj televiziji emitovan audio snimak navodne pucnjave u OŠ ‘Vladislav Ribnikar’, a mediji su narednih dana objavljivali detalje iz iskaza počinilaca u kojima se, recimo, govori o tome kako su hteli sve da pobiju i slično”, navodi generalna sekretarka Saveta za štampu.
Mediji su u svom izveštavanju kršili i pravo na privatnost počinilaca zločina i njihovih porodica, kao i porodica žrtava, naročito ranjenih, a zabeleženi su i primeri zloupotrebe emocija ljudi i njihove nedovoljne moći rasuđivanja.
Kodeks novinara Srbije, u članu 1 poglavlja VII, propisuje obavezu poštovanja privatnosti i dostojanstva ljudi o kojima se piše, dok je smernicama precizirano da prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima nije dozvoljeno objavljivanje imena i fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju.
Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtve, bilo počinioca, pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti. Novinar mora da ima svest o moći medija, odnosno o mogućim posledicama po žrtvu ili počinioca ukoliko se otkrije njihov identitet. Posebno mora da ima u vidu težinu mogućih posledica u slučaju eventualne greške ili pogrešne pretpostavke u izveštavanju.
Dodatno, u ovom poglavlju Kodeksa postoji i tačka 4, koja se posebno odnosi na maloletnike, a po kojoj je novinar dužan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka sa njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom.
Kao i u nekim ranijim slučajevima, i sada je došlo do curenja informacija i podataka koji ne bi smeli da budu javno dostupni.
“Nažalost, to je postalo potpuno uobičajeno. Sve informacije koje bi morale biti poverljive dospevaju u medije, ali i ovoga puta, kao i u nekim ranijim slučajevima, nije reč samo o curenju, već su javno na konferencijama za medije policijski i državni zvaničnici saopštavali informacije koje nisu smele biti dostupne javnosti. Mediji posle danima to ponavljaju iako, po Kodeksu, čak i ako nadležni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca i žrtve, tu informaciju ne smeju da prenose”, poručuje ona.
Iako još uvek nije urađena ozbiljnija analiza, u kršenju Kodeksa prednjačili su tabloidi.
“Tablodi su uglavnom izveštavali kao i što obično rade kad su u pitanju teme iz crnih hronika, ali se ni drugi nisu baš najbolje pokazali. Veoma su retki mediji koji nisu prekršili nijedno pravilo, a tek ćemo raditi ozbiljnije analize”, zaključila je Novaković.
Izveštavanje medija u poslednja dva slučaja koja su uznemirila javnost umnogome je identično izveštavanju u slučaju poznatom kao „Malčanski berberin“ kada je četrdesetogodišnji muškarac oteo i zlostavaljao dvanaestogodišnju devojčicu.
Analiza izveštavanja medija pokazala je da standard dužne novinarske pažnje nije poštovan, da se nije vodilo računa o zaštiti identiteta i privatnosti maloletne žrtve, nije poštovana pretpostavka nevinosti, a kao poseban problem evidentirani su i prekršaji tačke 7 poglavlja VI – Odnos prema izvorima informisanja – po kojima novinari ne smeju zloupotrebljavati emocije i smanjenu mogućnost rasuđivanja ljudi koji su prolazili kroz traumatične situacije zarad senzacionalizma.
Kodeksom je precizirano da izvori informacija s kojima novinar razgovara nisu uvek svesni moći medija i posledica koje njihove izjave mogu da imaju po njih lično, kao i po ljude o kojima govore. S novinarskom profesijom nespojiva je svesna zloupotreba, ali i nepažnja čija bi moguća posledica bila zloupotreba sagovornika.
Kao opomena za novinare, ali i pravosudne organe pred kojima će biti postupanje u slučajevima “Vladislav Ribnikar” i Mladenovac, trebalo bi da posluži preporuka iz analize izveštavanja medija u predmetu „Malčanski berberin“.
“Brojne spekulacije i poluinformacije koje su novinari prenosili sa zatvorenog suđenja delimično su posledica nedovoljne zvanične komunikacije sa tužilaštvom i sudom. U nedostatku zvaničnih izjava, u situacijama kada je veliko interesovanje javnosti za određen slučaj, mediji pokušavaju da dođu do bilo kakvih infomacija, koristeći često i nepouzdane nezvanične izvore. Sudovi bi verovatno u ovakvim slučajevima trebalo da češče komuniciraju sa novinarima direktno, a ne samo putem retkih saopštenja za javnost”, stoji među preporukama.
Ovaj tekst je deo regionalnog projekta „Jačanje medijskih sloboda u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji“, koji finansira Kraljevina Holandija, a sprovode holandski Helsinški komitet i Free Press Unlimited u partnerstvu sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci autora izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Holandije, niti stavove organizacija koje sprovode projekat ili stavove njihovog lokalnog partnera.
