EN
U Velikoj Britaniji je BBC na sebe preuzeo odgovornost da finansira rad lokalnih novinara kojima je osnovni, ako ne i jedini, zadatak da prate rad lokalnih organa vlasti. Ti novinari nisu zaposleni u BBC-ju i ne rade za britanski javni servis, već za novu agenciju. Projekat se finansira iz pretplate
“Moraš da jedeš povrće, zdravo je.” Koliko puta vam je mama ili tetka to rekla? E, tako nam je i sa informisanjem o radu lokalnih samouprava – možda nije baš uvek uzbudljivo i nema ukus koji se pamti; akteri su često anonimusi i u njihovom radu nema mnogo ni drame ni glamura, ali njihov rad jeste važan i to svi znamo. U lokalnim skupštinama opština odlučuje se o mnogim svakodnevnim stvarima koje život čine lakšim i boljim – o parkovima, odnošenju smeća, saobraćaju, radnom vremenu restorana i kafića…
Izveštavanje o lokalnim organima vlasti nekada je bilo važno zaduženje lokalnih novina i radio-stanica ili televizija. U mnogim zemljama, međutim, lokalne novine danas jedva opstaju i često više nemaju skupštinske izveštače. Lokalni radio, bar onaj komercijalni, izgubio je interes za informativnim programom koji ide dalje od kratkih, uglavom agencijskih vesti, a lokalne televizije su skupe i više su regionalnog tipa. Kako onda očuvati informisanje o radu lokalnih vlasti?
Posebna redakcija za istraživačko novinarstvo
Britanija nudi moguće rešenje koje nije savršeno – a koje pa jeste? – ali daje rezultate. U Britaniji je BBC na sebe preuzeo odgovornost da finansira rad lokalnih novinara kojima je osnovni, ako ne i jedini, zadatak da prate rad lokalnih organa vlasti. Ti novinari nisu zaposleni u BBC-ju i ne rade za britanski javni servis, već za novu agenciju kojoj pristup imaju pre svega lokalne novine, privatne radio i TV stanice, ali i sam BBC.
Projekat pokrenut 2017. zvanično se zove Local Democracy Reporter Service (LDRS) i trenutno zapošljava 165 novinara, od čega je najveći broj u Škotskoj, koja inače kuburi sa lokalnim radiom. Projekat se finansira od obavezne pretplate na BBC i godišnje košta nekih osam miliona funti.
Zainteresovane medijske kuće se prijave i dobiju pristup zajedničkoj platformi na koju novinari ovog servisa postavljaju svoj materijal. Trenutno je u projektu oko 170 medijskih organizacija koje u zbiru proizvode nekih 1.000 izdanja, što novina, što portala, što radio stanica. Do kraja prošle godine, novinari zaposleni preko ovog projekta proizveli su čak četvrt miliona priloga i članaka.
U sklopu projekta postoji i posebna redakcija za istraživačko novinarstvo koja se najviše bavi analizama velikih baza podataka. Ova redakcija radi i obuku lokalnih novinara kako da u bazama podataka pronalaze zanimljive i važne priče.
Među pričama objavljenim u sklopu ovog projekta su neke zaista važne, o korupciji u lokalnim organima vlasti, na primer prilikom dodele ugovora za nabavku zaštitne opreme tokom pandemije. Zato oni koji podržavaju projekat često kažu da bi bez njega važne priče ostale neobjavljene.
Servis puno znači i malim nezavisnim komercijalnim radio-stanicama koje veliki igrači još nisu preuzeli, jer im daje pristup važnim lokalnim vestima, a nudi im i priliku da nešto zarade kroz konkurse za obuku lokalnih novinara.
Da li projekat favorizuje velike medijske kuće?
Ipak, projekat nije bez kritičara. U nedavnom izveštaju britanskog parlamenta o radu ovog projekta navodi se primedba da se LDRS ne koristi uvek samo za ono što bi trebalo i da lokalne redakcije često od novinara zaposlenih u LDRS-u traže da rade i druge novinarske zadatke, a ne samo da prate rad lokalnih organa vlasti.
Daleko ozbiljnija primedba, međutim, jeste ona da servis favorizuje velike novinske kuće koje sada za džabe dobijaju novinare koje su prethodno otpustile. O čemu se radi?
U Britaniji, koja tu nije nikakav izuzetak, velike izdavačke kuće – njih svega nekoliko – drže ogroman broj lokalnih listova koji odavno muku muče. Nekada velike redakcije tih dnevnih ili nedeljnih novina sada su svedene na svega par ljudi po listu, pa njihovi novinari mahom prepakuju agencijske vesti i objavljuju pres materijal koji im dostavljaju lokalne institucije, nevladine organizacije i sl. Veliki broj njih odavno nema novinare koji prate lokalnu politiku, jer su ih otpustili. I sada im BBC – odnosno svi mi pretplatnici – plaća te novinare.
Servisom nisu oduševljeni ni neki BBC-jevi novinari koji su mi se žalili da njihove kolege u LDRS servisu postavljaju materijal tako da prvo bude dostupan lokalnim novinama, pa tek posle BBC-jevim lokalnim radio-stanicama.
BBC se obavezao da će finansirati ovaj servis bar do sledeće redovne revizije svog osnivačkog dokumenta, što je još tri godine. Pojedini medijski komentatori već predlažu da se servis proširi tako da obuhvati i nove, ultralokalne građanske medijske inicijative, kojih je sve više ali jedva sastavljaju kraj s krajem.
Svi se inače slažu da je izveštavanje o lokalnim temama u velikoj krizi, jer je lokalnih novinara i medija sve manje, zbog čega su projekti kao ovaj BBC-jev veoma važni. Ali istovremeno, ne treba izbegavati pitanje zašto je lokalnih medija i novinara sve manje. Zar mediji na komercijalnom tržištu ne bi gledali da publici pruže ono što ta publika traži? Ili možda publika više ne traži lokalne vesti kao ranije? O tome, uskoro.
* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu
Izvor: Cenzolovka
