Kad god je teško – atentat

Snimak ekrana N1
Snimak ekrana N1

Kad očiglednost nije smetnja da se izrečenom učita potpuno suprotno značenje, kad čak ni laka proverljivost istinitosti nije prepreka da se bezočno laže, ima li uopšte odbrane od ludila u koje smo svi zajedno ubačeni

 

To što je postalo dosadno, neinventivno, uvek s istom argumentacijom i izvedbom ne sprečava vlast da kad god je teško proizvodi ugroženost predsednika i štancuje pokušaje njegovog ubistva, gotovo po istoj matrici. Ovog puta za taj banalni scenario poslužila je reciklirana i sadržinski izmenjena izjava Tamare Skroze. Dobro se setila profesorka Snježana Milivojević da uporedi koliko se puta na internetu pominje „atentat na Zorana Đinđića“ u odnosu na „atentat na predsednika Vučića“. I naravno, oko 50.000 objava odnosilo se na ubijenog premijera Srbije, a 620.000 na živog i zdravog aktuelnog predsednika. Svet ne beleži takvu lakoću zloupotrebe teme atentata, velikih zavera i državnih udara, a ni predsednika koji tako često govori da hoće da ga ubiju ili pak predlaže „ubijte mene, to vam je jedino rešenje da dođete na vlast“.

 

Karikaturalnost udarnih vesti kojima se godinama prekida program pa „kako Pink saznaje, atentat na predsednika Srbije Aleksandra Vučića predviđen je da se izvrši tokom februara“ ili „predsednik ne treba da putuje nigde jer će biti otrovan“ ili one legendarne koja najavljuje državni udar i smaknuće „Vučiću, budala si ako odeš“, pokazuje koliko ova vlast u stvari potcenjuje svoje građane. O tome svedoči i izbor pozivalaca na ubistvo, pa su se pre Tamare Skroze u toj ulozi našli između ostalih i urednik agencije Beta Ivan Protić i profesor Rade Veljanovski i političarka Biljana Stojković i karikaturisti Predrag Koraksić i, naravno, Dušan Petričić… Pritom, nijedan od znanih i neznanih atentata i atentatora nikada nije dobio epilog pred pravosudnim organima Srbije.

 

Ipak, ima jedna pravilnost u toj zahuktaloj proizvodnji ugroženosti života predsednika. Vesti o zaverenicima i atentatorima lansiraju se uvek kad se vlast uplaši nekog nadirućeg nezadovoljstva građana, odnosno kad je u paničnom strahu da bi neko mogao da je sruši. Izgleda tako da je za predsednika države gubitak vlasti vrednosno isto što i gubitak života. Ali svejedno da li se radi o opsesivnom strahu od gubitka vlasti ili je u pitanju samo vulgarna tehnologija vladanja, Vučićeva misaona žandarmerija se ovog puta nemilosrdno i bezdušno obrušila na Tamaru Skrozu. Metode koje sada koriste za falsifikovanje istine nisu nimalo sofisticirane, nego brutalno grube. Direktno su izmislili i izrečenom dali potpuno novo značenje a onda interpretaciju ustupili dežurnim analitičarima i specijalnim emisijama. Ovih dana je, tako, na televiziji B92 gostovala predsednica pokrajinske vlade Maja Gojković a isključiva tema polusatnog intervjua bila je „pokušaj ubistva predsednika“. Tužno je bilo gledati kako pokrajinska premijerka nateže argumentaciju i reciklira teze koje su već lansirane preko tabloida, da se i ona istakne kao Vučićeva braniteljka. Ministar informisanja se već izjavom povodom napada na Vuka Cvijića kandidovao za visoko udvoričko mesto, a sada je tu poziciju osigurao.

 

Ima li uopšte odbrane od ludila u koje smo svi zajedno ubačeni? Kad očiglednost nije smetnja da se izrečenom učita potpuno suprotno značenje. Kad čak ni laka proverljivost istinitosti nije prepreka da se bezočno laže. Kad vlast stražari nad objavama na Tviteru i društvenim mrežama i od njih pravi municiju za nove obračune. I gde je uopšte pod ovakvom vlašću granica koja brani pravo da se misli i kritikuje od brutalne političke i medijske odmazde kojoj smo zbog toga izloženi.

 

Izvor: Radar

Tagovi

Povezani tekstovi