Snaga u ranjivosti: Zašto je terapija neophodna za novinare

Začudio me je način na koji mi je ponuđena pomoć u vidu psihoterapije. „Nemoj pogrešno shvatiti, ali da li želiš da koristiš mogućnost besplatne psihoterapije?“ pitao je Veran Matić.

Začudio me je pristup, da li delujem kao neko ko bi zamerio ponudu pomoći, koja mi je bila potrebna, a nisam imala novca da to priuštim. Prihvatila sam oberučke, zahvalna što neko brine i vidi da je krajnje vreme sačuvati čoveka.

Kasnije, kroz psihoterapije, saznala sam zašto je tako formulisano pitanje. Ljudi se stide i ne prihvataju činjenicu da problem postoji i tako potisnut preti da uruši psihičko zdravlje ili opšte stanje.

Saznala sam i da sam pomalo posebna i spremna na saradnju, što me je opet zateklo, mislila sam da je normalno da akumulirana stanja podeliš sa nekim ko ti može pomoći. Međutim, opet sam pogrešno procenila, nisu svi spremni da otvore svoje najzatrpanije teške trenutke i podele sa „neznancem“.

Verujem da je teško napraviti prvi korak ka poverenju. Nakon toga je sve puno lakše, meni bar.

Kako je došlo do toga da mi pomoć ponude?

Nakon niza godina trpnog stanja, u vidu diskriminacije, targetiranja, uvreda, pretnji, napada i na kraju, kao kulminacija – fizičkog izbacivanja iz zgrade Opštine Inđija, moj nervni sistem je poklekao. Nakupilo se tu strahova, besa i nemoći, ali najviše agresije koju sam sve teže obuzdavala.

Novinarstvo jeste stresan posao, kažu da novinari najkraće žive, ali taj životni vek i ako potraje, on je poslednjih godina u Srbiji izgubio na kvalitetu.

Za vreme svih, nazvaću ih, neprijatnosti koje sam doživljavala prilikom obavljanja svog posla, tešila me je činjenica da nisam jedina. U svojoj glavi, posložila sam redoslede dešavnja i na svaki moj problem „zakačila“ sam i problem svojih kolega, koji su doživljavali slične ili gore situacije. Tako sam se tešila i strahovala.

U stanjima oduzetosti od straha za svoju i bezbednost svojih bližnjih, provela sam nebrojano neprospavanih noći, osluškujući da li se neko kreće oko moje kuće.

Potresalo me je svako zvono telefona, iznenadni zvuk, mejl. Nesavladive strahove sam osećala kada bi trebalo da krenem do prodavnice, da se pojavim u gomili ljudi, da uđem u prostorije na kojima se održavaju događaji.

Taj večiti grč u kom sam bila doveo je do toga da mi se od bola oduzimaju ekstremiteti, da ne mogu da hodam ili se sagnem. Svaki stres se odražavao potpunim otkazivanjem nogu. Nepodnošljive glavobolje, koje su trajale danima i bacale me u krevet, doživljavala sam kao još jednu pojavu koju sam prihvatala kao normalnu.

Sve to i još mnogo gore, prevazilazila sam sama, terajući se da funkcionišem, kad god bih poklekla, bukvalno sam mazohistički postupala prema sebi. Moraš!

I jesam.

Dešavalo mi se da pratim svog oca dok šeta, jer sam se bojala da mu neko ne naudi zbog mene. Doživljavala bih napade panike kada mi se ne bi javio na telefon, animirala ljude da vire kroz prozor moje dnevne sobe, da vide je li sve u redu kod kuće dok ja radim.

Često se dešavalo da imam napade kašlja koji se ne mogu zaustaviti zbog stresa, krvarenje iz nosa, apsolutnu obamrlost, strah da ustanem u kafiću i sama odem do toaleta. Na kraju je došlo do toga da se bojim da otvorim poštansko sanduče jer ne znam da li me tamo čeka neka tužba.

Osećala sam konstantan umor i iscrpljenost jer sam svu snagu životnu usmerila na to da idem podignute glave i da delujem hrabro, da okolina ne vidi.

Na mojim dlanovima često su se mogle videti duboko urezane brazde, gotovo rane od noktiju koje sam zarivala u sopstveno meso, stiskajući pesnice u pojedinim situacijama.

Postojao je konstantni osećaj da me neko čvrsto drži za gušu dok mi sedi na grudima, kao teret. Pričala sam o tome sa prijateljima, ali malo, sumnjala sam i u to da neko od njih to ne zloupotrebi, da ne proširi dalje koliko sam slaba i slomljena. Od straha sam terala napred, znala sam da povratka nema, a i da ga je bilo, ono malo „stare Verice“ ne bi dalo nazad.

Borila sam se sa svojim raciom i strahovima koji nisu bili iracionalni. ali su meni bili strani, usađeni. Znala sam da zavirujem po baštici u dvorištu i oko kuće, jer mi je jednom prilikom skrenuta pažnja da lako može da mi se desi da mi nešto zakopaju i nameste situaciju da sam ja radila na preprodaji droge.

Zamislite samo šta je tu mogućnosti bilo i na šta sam sve svakodnevno obraćala pažnju.

Dešavalo se da me fotografišu i moju fotografiju objave uz niz uvreda i neistina, razvlačili po mrežama, na zvaničnim stranicama institucija. Mnome su se bavili i određeni poslanici. Konstantan pritisak i strah, kao i nepravda, izrodili su unutar mog bića još jedno biće. Agresivno, željno osvete, obračuna, jednu osobu koja nikad nisam bila, ali je ta strana koje ličnosti počela da preovladava.

Onda sam vodila dve borbe unutar sebe, borbu da niko ne vidi koliko sam ranjiva i borbu da savladam agresivca koji se hrani i strahom i nepravdom.

U svemu tome, sistem maltretiranja se pojačavao sa svih strana, govorila sam o tome, mislila sam pomoći će mi, da ljudi čuju šta su načini i šta su mogućnosti za prevazilaženje.

Kratkog daha je sve to, posle nekoliko dana sve se vraćalo na staro, pa i gore, dok me nije zadesilo fizičko izbacivanje naočigled brojnih svedoka.

Ne znam šta me je sačuvalo da agresivac u meni ne odreaguje na moju štetu. Ne znam kako nisam vratila agresijom na agresiju, ne sećam se tačno kako sam otišla sa mesta „zločina“. Posmatrala sam situaciju van mog tela, izopštila sam se mentalno, tačnije gledala sam na sebe kao slučajni prolaznik.

Posle tog događaja, vraćam se na početak priče, javio se Veran Matić sa ponudom, tako pažljivo izrečenom.

Prihvatila sam, jer sam želela da prestane sva patnja i da mi konačno neko pomogne da sagledam situaciju ko sam i kako dalje.

Procedura za odabir psihoterapeuta je takva da dobijete nekoliko radnih biografija, sa fotografijama, te na osnovu toga treba izabrati ko vam odgovara. I to me je začudilo, čuj, ko mi odgovara.

Listala sam tako te biografije, čitala brojne detalje o školovanju, licencama, obukama, projektima… i shvatila da na osnovu toga stvarno ne mogu odlučiti. Svi do jednoga su imali toliki nivo iskustva i usavršavanja za koje ja nisam ni čula. Onda sam kao guglala, bezveze, šta čovek može izguglati o psihoterapeutu, a da mu znači u odluci.

A u kakvu muku me staviše, pomislila sam, što imam mogućnost izbora daj nekog koga god. Neka drugi odluči umesto mene, ja ću prihvatiti.

Međutim ne, odluka mora biti vaša, neko mora da se izdvoji, nešto mora da „klikne“.

Listala sam tako, opet, te biografije i naiđem na tako mio lik žene, lepih crta lica, sa blagim osmehom i nekom kuždravom „divljom“ frizurom i ispod biografija. Videla sam da je mojih godina, da je to osoba sa kojom bih, da se slučajno sretnemo, sigurno popila kafu jer deluje nekako smireno.

Ajde ona, eto nju ću.

Brzo smo se dogovorile kada da se „vidimo“ i šta treba da znam na samom početku. Pošto sam se odlučila za onlajn varijantu, rekla mi je da ambijent treba da bude onaj koji meni prija, gde mogu otvoreno da se ponašam i pričam. Da razgovor ne možemo voditi sa ulice, kafića, kancelarije ili bilo koje lokacije gde ima ljudi. Da su sve moje informacije koje podelim sa njom zaštićene, da ako se ikada sretnemo na ulici, nisam u obavezi da se javim, osim ako ne poželim i tek tada će ona uzvratiti.

Videle smo se te prve subote, i u kratkom predstavljanju smo, ne znam kako, skliznule na „moj problem koji me dovodi do nje“. Pričala sam, plakala a plakala je i ona. Izgledalo mi je kao da je moj odraz u ogledalu, nije me osuđivala, nije mi spočitavala, nije mi nametala – samo je slušala.

I tako ceo sat. Nisam je ništa pitala, samo sam na njen znak krenula sav otrov iz duše da izbacujem.

Rekla je da će se javiti za idući susret, da to ostaje subota jer meni najviše odgovara. Pokazala mi je određene vežbe kako bih prevazišla te napade panike koji su znali da me pogode iznenada, bez obzira na mesto na kom se nalazim.

Sledeći put smo proširivale temu, ona je postavljala pitanja, ne u vezi konkretno posla i situacije koja me je njoj dovela, nego nekako ceo moj život. Porodica, školovanje, emocije, prijatelji i socijalni život. Bilo je tu smeha i suza i besa i svega u čemu je ona učestvovala, kao da se dešava njoj. Onda sam shvatila da njena reakcija na ono što kažem nije različita od onoga kako sam i sama reagovala. Dakle, iz perspektive posmatrača, dobro sam procenila situacije i na njih reagovala pravilno. Bilo je i onih detalja gde je na pogrešan doživljaj uticao splet okolnosti, te su i odluke bile pogrešne. Pomogla mi je da shvatim gde sam grešila, a da me, pri tom, nije osuđivala.

Svaki susret je na samom početku opušten, pitanja o porodici, o nedelji iza mene, o tome kako se osećam i da li sam rešila situacije o kojima smo prethodno razgovarale. Svakog puta sam se sve više radovala danu kad treba da se ispričamo.

Uporedo sa tim, ljudi iz moje okoline su konstatovali da sam se vratila na staro, da sam opuštena, da „nekako sijam“ i da zračim smirenošću. Nisam to videla kod sebe, nisam primetila da ostavljam drugi utisak kod drugih, ali sam shvatila da sav onaj moj trud da prikrijem strah, u stvari, nije uspevao. Videla je okolina, ali su ćutali.

I stvarno, sve što je psihoterapija učinila za mene nije agresivna promena, ne zahteva mnogo truda u smislu rada na sebi. Zahteva da učestvuješ, budeš iskren i veruješ drugoj strani. Prepustila sam se i uspelo je, nastavljam jer nije kraj. Ne može se sa par meseci popraviti ono što je godinama uništavano. Ali, ja sam pristala da mi pomogne, ja želim da budem dobro i verujem onom ko zna kako to da ostvarim.

Moram da kažem i da sam zatečena činjenicom da kolege novinari odbijaju tu vrstu pomoći jer smatraju da problem nemaju. Imaju ga i te kako, samo nisu dovoljno smeli da priznaju.

Pitala me je jednom prilikom kako sam i zašto odabrala nju, a kada sam joj rekla da mi se dopala njena slika, podelila je sa mnom da deca obično isto tako biraju, na osnovu fotografije. Deca koja su imala mogućnost da sama biraju sa kim će da sarađuju, kažu joj da su je birala po slici, ne po biografiji. Rekla sam joj da sam iz istog razloga i ja odlučila da ona bude moj lekar za dušu.

I na kraju, onaj agresivac koji se nastanio u moje biće je sve tiši, ne osetim ga, i ljudi ga više ne vide kroz moje postupke. Uspele smo da ga oslabimo, a mene ojačamo.

Izvor: Bezbedni novinari