ENKod Nenada Lj. Stefanovića u “Svedoku” gostovao je publicista Pero Simić, autor biografije “Tito – tajna veka”. Razgovor u studiju sasvim u duhu nadnaslova ove rubrike – ne diraj daljinski. Suprotno ubeđenjima, TV intervju je teška novinarska forma. Iz tog duela niko ne izlazi bez modrica oko vrata. Naročito publika, ako joj se servira kakav bogomdani političar s unapred programiranim rejtingom zbog toga što ima nešto važno da kaže…
Ovoga puta sve se nekako sklopilo. I kao čas istorije i kao razgovor s elementima zabavnog i ekskluzivnog, koji je apsolutno držao pažnju svih onih koji su se prošle srede opredelili za RTS 1. A i gost nije bio političar, već starovremenski istoričar koji se, kako se moglo zaključiti, u metodološkom pristupu, skoro potpuno odlepio od ideološke ostrašćenosti, mladalačke zanesenosti i partijske uskogrudosti. Diskretno usmeravan Stefanovićevim pitanjima, Pero Simić je, u nastojanju da osvetli ličnost i delo Josipa Broza, svoju iskrenu raspričanost, zasnovanu na traganjima za autentičnim dokumentima, kultivisao u iskaz koncentrisan na tri teme: spoljnu i unutrašnju politiku, odnos prema vlasti i stav prema najbližim saradnicima. Konačna slika o Titu: oduvek zagledan samo u sebe, karijera bez presedana. RTS, obično, ne reprizira ovakve emisije, ali neće pogrešiti da ovu emisiju prikaže još jednom u pogodnom terminu, za one koji su je propustili.
Knjiga “Političko groblje” Slavoljuba Đukića poslužila je autoru Draganu Babiću za sasvim drugačiji pogled unazad. U prvom sloju, ova emisija u dva dela je radna biografija uglednog novinara i komentatora. U ostalim, paralelnim tokovima, u širokom rasponu od kulture i umetnosti do političkih i ideoloških lomova u procesu nastajanja i rastakanja jedne države i društva, svaki od više sagovornika je stekao privilegiju da govori i tumači ono što najbolje poznaje. Tako se sklapa panoptikum koji treba da pomogne udaljavanju od prošlosti i oslobađanju od zaludelosti jednim vremenom i sistemom. A što se tiče istorijske (ne)osvešćenosti – svako ima pravo na lične zablude. Kolektivne su skupe, to je, valjda, shvaćeno. I da je sve prolazno, naravno.
Branislava Džunov
