EN
Onomad, kada se rađao, mnogi su verovali da će internetski prostor biti predeo beskrajne slobode izražavanja. To su bili davni, pionirski, infantilni dani. Stvar se promenila, đavo je odneo šalu, usledila je internetska osveta. Tzv. toksični sadržaji doveli su do narušavanja poverenja u državne institucije i medije, ugrozili slobodne izbore, građanima otežali mogućnost donošenja odluka na osnovu valjanih informacija i, paradoksalno, omeli slobodu izražavanja. Prema jednom istraživanju, 83 odsto građana Evropske unije veruje da atomizovani medijski inženjering ugrožava demokratiju
Julski i avgustovski nemiri u Ujedinjenom Kraljevstvu nažalost su samo jedan od dokaza da dezinformacije mogu da prouzroče ozbiljne nemire i masovno nasilje čak i u – bar tako izgleda iz našeg ugla – uređenoj državi sa jakim demokratskim institucijama i kontrolnim mehanizmima, dugom tradicijom medijskih sloboda i etike, pa i visokim nivoom tzv. medijske pismenosti, odnosno kritičke percepcije info-sadržaja. Zločin koji ga je motivisao odista je strašan: u engleskom Sautportu, u plesnoj školi ubijene su tri devojčice, a deset je drugih osoba (od kojih je osmoro dece) ozbiljno povređeno. Nakon što je na društvenim mrežama i u “alternativnim” medijima objavljeno da je ubica migrant i musliman, usledili su nasilni ksenofobni protesti, prvobitno u ovom gradiću, a potom su se proširili diljem zemlje. Jezive scene nasilja gledali smo na televizijama i društvenim mrežama.
Iako je počinitelj inicijalnog zločina maloletnik, londonski sud se odlučio na, u najmanju ruku, neuobičajen potez. Otkrio je njegov puni identitet. Cilj je bio da se dâ promptan odgovor na medijske spekulacije i dezinformacije, te spreče dalji nemiri. On nije bio niti migrant, niti musliman. I britanski je državljanin. Njegovi roditelji su poreklom iz Ruande i takođe su britanski državljani. Nemire su organizovale, kako nadležni organi tvrde, pristalice Engleske odbrambene lige (English Defence League), poznate po antimigrantskim i islamofobnim stavovima, a njihove mete bili su, pre svega, smeštajni izbeglički objekti i džamije.
Ujedinjeno Kraljevstvo više nije deo Evropske unije, znamo to svi. Treba, međutim, podsetiti da je čuveni Bregzit, odnosno proces izlaska UK iz EU, u finoj meri zasnovan na dezinformacijama, poluinformacijama i ksenofobnom spinovanju. Medijske manipulacije su, prema rečima stručnjaka, bile tas na vagi koji je u tesnoj i neizvesnoj utakmici odneo pobedu. Umesto – kako se nadalo – da rezultat referenduma bude posledica ozbiljnih i poznatih britanskih debata, kampanja za njega je sadržavala mnoge iracionalne, propagandne elemente koji su pocepali društvo po raznim osnovama. Zli duhovi su, zarad političkih ciljeva pre svega “nacionalno svesnih”, nacionalističkih i ultradesničarskih partija i organizacija, pušteni iz boce. I oni su svakako imali udela u poslednjim nemirima. Reći će neki Britanci: nije Bregzit bio problem sam po sebi nego onaj korpus ludila što ga je pratio.
NEMA VIŠE BEZBEDNIH DRŽAVA
Ujedinjeno Kraljevstvo kao kolevku medijskih sloboda i etike navodimo samo kao primer. Već je opšte mesto da bezmalo više nema niti jedne zemlje u svetu koja je bezbedna i imuna na moguće nemire iza kojih stoje ultradesne i ksenofobne organizacije i grupe, te lažne vesti. Takvih stvari smo se nagledali i u Evropi od početka migrantske krize iz 2010. godine koja, uz izvesne uspone i padove, traje sve do danas. Kriza je dovela do značajnog rasta desnice u Evropi, i ne samo u njoj. Neke stvari koje smo mogli samo u noćnim morama da sretnemo sada su etablirana stvarnost.
Nema nikakve sumnje da masovni i nekontrolisani dolazak brojnih migranata predstavlja veliki izazov i za najrazvijene zemlje, ali je takođe činjenica da su izbeglice idealne za stvaranje moralnih panika, teorija zavere, produkcija strahova od “drugog” na kojima desnica uvek uspešno jaše. Stvar je poznata otkako je sveta i veka: dolaze “divlji ljudi” koji će nam oduzeti nacionalni identitet, poslove i žene. Sasvim je jasno da nisu migranti već interesne grupe i “alternativni” mediji, uključujući društvene mreže, doveli do ozbiljne destabilizacije unutar demokratskih država, i čak u nekima od njih ugrozili institucionalni poredak.
Kako rekosmo, migranti su idealna skupina nad kojom se mogu vršiti medijski inženjering i prikupljati politički poeni, pa imati i neke direktne ekonomske koristi (neki ultradesničarski mediji ostvaruju dobar profit od tzv. toksičnih sadržaja). Ali mi generalno živimo u svetu dezinformacija, poluinformacija, teorija zavera i spinovanja, pojava koje ljuljaju i najotpornija društva.
Setimo se, recimo, da smo za vreme pandemije svedočili infodemiji, bujici najneverovatnijih ludila i dezinformacija koje su ugrožavale zdravlje ljudi, ali i dodavale ulje na vatru nepoverenja u institucije i vlade. To nepoverenje se proširilo i na one, hajd’ da ih nazovemo tradicionalnim, medije koji izveštavaju u skladu sa profesionalnim standardima. Ovo je propratni efekat medijskih “devijacija”: građani prestaju da veruju “ozbiljnim” medijima jer misle da im oni nešto prećutkuju, muljaju u saradnji sa vladama ili recimo “farmaceutskom mafijom”, ili pak o migrantima. Recimo, u Nemačkoj bi desno orijentisani uložili celu ušteđevinu na to da “ozbiljni” mediji ne izveštavaju ili selektivno informišu o “brojnim oblicima migrantskog nasilja”.
Logično se postavlja pitanje ko stoji iza poplave lažnih ili iskrivljenih informacija. Odgovor je dakako kompleksan. Rekli smo već, tu su ultradesničarske stranke i organizacije, razni trampoidni politički spekulanti kojima su one alat u političkoj borbi. Amerikanci i Evropljani su bez sumnje u pravu, i za to ima brdo dokaza, da iza toga stoje i neke zemlje, poput Rusije i Kine, koje vode specijalne ratove protiv liberalnih demokratija. Ne može se reći da im Zapad ne uzvraća, bar pomalo. Ali, tu su i oni “iznutra” koji medijskim inženjeringom ostvaruju direktan ili indirektan profit. Recimo, za vreme infodemije neki su koristili priliku da prodaju alternativne lekove. Neki pojedinci su napravili veliki influenseraj na teorijama zavere i postali popularni. Politički je nekoretno to reći, ali u svetu društvenih mreža postoji i veliki broj psihičkih nestabilnih osoba koje uživaju u širenju teorija zavera.
Postoji jedan paradoks koji “zaverenicima” olakšava posao. Mnogi ljudi uzimaju dezinformacije zdravo za gotovo čak i ako znaju ili mogu znati da one nemaju veze sa stvarnošću. “Kako lažne informacije kada kažu sve ono što ja mislim”, glase reči koje otac izgovara kćerki na jednoj karikaturi. Neki filozofi će čak reći da čovečanstvo nije bilo spremno i zrelo za slobode koje je internet sa sobom doneo.
KAKO EVROPA REAGUJE
A onomad, kada se rađao, mnogi su verovali da će internetski prostor biti predeo beskrajne slobode izražavanja. Da ga neće biti potrebno na bilo kakav način posebno regulisati. To su bili davni, pionirski, infantilni dani. Stvar se promenila, đavo je odneo šalu, usledila je internetska osveta. Tzv. toksični sadržaji doveli su do narušavanja poverenja u državne institucije i medije, ugrozili slobodne izbore, građanima otežali mogućnost donošenja odluka na osnovu valjanih informacija i, paradoksalno, omeli slobodu izražavanja: prema jednom istraživanju, 83 odsto građana EU veruje da atomizovani medijski inženjering ugrožava demokratiju.
Zbog svega rečenog, EU je poslednjih godina usvojila razne zakone, direktive i akte koji pokušavaju da u medijskoj sferi naprave ravnotežu između slobode izražavanja i zaštite od zloupotreba na internetu. Nije to lak posao u jednoj kompleksnoj zajednici u kojoj se prepliću ne samo interesi država članica nego i raznih lobi-grupa. Nedavno je na snagu stupio Evropski akt o slobodi medija, a prethodno smo imali i druge akte do kojih je takođe vodio trnovit put. Ovaj i drugi akti ne tretiraju samo dezinormacije već i druge pojave koje su sa dezinformacijama direktno ili indirektno vezane.
Recimo, jasno je da mnogi mediji, pa i oni “mejnstrim”, jesu tek oruđe u rukama političkih i ekonomskih elita. Znači, valja povećati transparentnost medija kako bi građani mogli da budu svesni odakle informacije dolaze. Treba sprečiti vlasničku medijsku koncentraciju i obezbediti medijski pluralizam. Tu je naravno i bezbednost novinara, koju valja ojačati; tu su i mehanizmi protiv SLAPP tužbi, koje ugrožavaju opstanak medija; tu su i razne druge internetske zloupotrebe koje ugrožavaju one najranjivije… A tu je i ordinarna politička instrumentalizacija koja je prisutna i u nekim zemljama EU. Najindikativniji slučaj je naravno naša prijateljska Mađarska, u kojoj, prema relevantnim istraživanjima, Vučićev jaran Orban kontroliše 80 odsto medija. Orban je zato i oštro reagovao ne Evropski akt o slobodi medija: “Još jedan predlog iz Brisela koji se protivi slobodi: uspostavljanje potpune kontrole nad medijima. Mi u Srednjoj Evropi smo videli takve stvari u prošlosti. To se zvalo Kominform i Rajhspreskamer (Komora za štampu Trećeg rajha). Nikada više!”
Dakako, veliko je pitanje u kojoj meri će evropska medijska regulativa ostvariti uspeh i zaustaviti medijske zloupotrebe opasne po, kako kažu, slobodna društva. Čini se da ona samo delom leči uzroke ozbiljnih političkih i društvenih aporija, a više posledice. Levičari kažu da su građani besni već dugo, zbog ogromnih socijalnih razlika, zbog toga što su i pre poplave dezinformacija verovali da vlasti ne rade u njihovom već u interesu miultinacionalnih kompanija, zanemarujući radnička i prava građana. Pored toga, veruje se da su “politički komesari” urušili određene institucije.
GDE SMO TU MI?
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta koji je sprovela praško-briselska organizacija “Europeum”, a podržalo ga Ministarstvo inostranih poslova Češke. Podrazumevao je studijsku posetu grupe novinara iz Srbije i BiH Briselu i Pragu, gde smo sa medijskim ekspertima, novinarima i evropskim zvaničnicima razgovarali o navedenim problemima i još ponečemu.
Ne znam kako kolege iz BiH, ali mi iz Srbije nismo baš bili preterano uplašeni da će dezinformacije ugroziti naše društvo, jer mi svakako nemamo niti društvo, niti institucionalni poredak, niti medijske slobode.
Izvor: Vreme
