ENNovinarstvu sam posvetila ceo život i sada u penziji živim s novinarima i za novinare, pratim svaku vest i bunt, bez kojeg nema novinarstva. Posebno me ohrabruje odmereni, ali oštar stav i istrajnost Veselina Simonovića, glavnog urednika Portala Nova S, u odbrani profesije i novinara. On je štiteći pravo građana na istinito informisanje i pravo novinara da časno rade svoj posao, štitio i Anu Lalić, novinarku koja je izveštavala o istini rizikujući da će doći pod udar vanrednog stanja.
Srećom Ana je posle nezakonitog utamničenja, oslobođena pritvora, ali to ne znači da neće nastaviti da se bori za slobodno novinarstvo. Ubeđena sam da će to nastaviti i Veselin Simonović s kojim sam upravo takva iskustva imala proteklih decenija. Vanredno stanje će proći, nadamo se i pandemija sa što manje žrtava, ali bitka za slobodno novinarstvo je trajna.
Povodom 220 godina od rođenja Dimitrija Davidovića objavljena je zbirka novinarskih istraživanja posvećenih novinarstvu i demokratiji u Srbiji – od „Novina serbskih“ do 2009 – u knjizi „Večiti savremenik“, u izdanju „Službenog glasnika“, koja svedoče o toj bici. I Dimitrije Davidović je proteran i poslat u kućni pritvor u Smederevu, posle objavljivanja prvog slobodarskog ustava Srbije 1935. godine, u kragujevačkim „Novinama srbskim“, što nije bilo po volji jedinog vladara Srbije Miloša Obrenovića.
Bitka za demokratiju i slobodno novinarstvo su spojeni sudovi. Zato kada ih vanredno stanje, po prirodi stvari, razdvaja i omeđava, normalno je boriti se za slobodno novinarstvo. To podrazumeva istinitost, pravovremenost i odgovornost, što sve piše u kodeksima novinara Srbije i svetskih organizacija.
U prilog zalaganju za stalnu borbu novinara objavljujem jedno svoje sećanje koje svedoči da to nikad nije bilo jednostavno.
PROBIJANJE EMBARGA
Bila sam izveštač Politike ekspres iz Izvršnog veća Skupštine Srbije, kada je predsednik bio Milenko Bojanić. U to vreme akreditovani izveštači su dobijali brda materijala za sednice (i tada su se održavale četvrtkom) da bi se upoznali sa temama i odlukama. Znao se red i izraženo je bilo poverenje prema novinarima. Predsedavajući sednice, uvek precizni Bojanić, upozoravao je, kada je to bio slučaj uz odgovarajuću tačku dnevnog reda – šta „nije za javnost“. Mi smo to poštovali.
Jednog martovskog dana 1972. godine slušali smo izlaganje republičkog sekretara za zdravlje i socijalnu politiku dr Đorđa Jakovljevića koji je izrazio zabrinutost zbog prve žrtve velikih boginja i mogućnosti epidemije, uprkos dotadašnjem uverenju da je ova bolest i u Jugoslaviji iskorenjena. Ovog puta izostalo je upozorenje – nije za javnost. Odmah sam otišla u prostoriju do sale za sednice gde je bio telefon, koristili su ga i novinari, pozvala redakciju i Branislavu Jovanoviću, uredniku podnevnog izdanja Politike ekspres, izdiktirala vest „Prva žrtva velikih boginja“. Vratila sam se u salu, a moj kolega Vladimir Žalac iz Večernjih novosti, kada je čuo da sam javila vest o varioli, požurio je da učini isto. U međuvremenu, do mene je došao veoma ljut republički sekretar za informisanje Vukoje Bulatović i pitao me:
– Ko ti je dozvolio da izveštavaš o velikim boginjama?! Probila si savezni embargo! Moraću da te uhapsim!
Nisam bila uplašena. Držala sam se onoga što se stvarno dogodilo, a to je da nas niko nije upozorio na embargo. Nastala je prilična pometnja i ja sam požurila u redakciju. I pre nego što sam ušla u novinarsku sobu sačekao me je urednik Jovanović i rekao da moramo u Skupštinu Srbije na ribanje. Tamo je održan brifing za urednike dnevnih novina i izveštače iz republičkog izvršnog veća. Kritikovani smo za neposlušnost, a mi smo tvrdili da je veća šteta od zabrane informisanja o epidemiji nego od vesti koja će upozoriti građane na potrebu da se zaštite od zaraze. Kasnije sam čula da su hapšenjem pretili i mom kolegi Žalcu i da je po njega u Nemanjinu došla urednica Ivanka Bunuševac.
Najverovatnije, 25. marta 1972, zvanično je objavljeno saopštenje o opasnoj zarazi. Inače, zdravstvene vlasti u Beogradu saznale su 22. marta da je variola vera u Čačku od 8, a od 9. marta u Beogradu. Birokratska mašinerija je nadvladala upozorenja lekara. Epilog je 40 umrlih i 184 obolelih, karantini, vakcinacije… bitka je trajala do 29. aprila. Da li bi tragične brojke bile manje da savezna vlada nije čuvala „dobar glas“ o Jugoslaviji pred turističku sezonu, što je bio razlog uvođenja embarga?
Najvažnije je da je embargo probijen i da su od objavljivanja moje vesti „Prva žrtva variola vere“ na prvoj stranici popodnevnog izdanja Politike ekspres uvedene redovne konferencije i izveštaji lekara o opidemiji plasirani javnosti.
