Profesija između preporuka i nasilja

Brisleska bezuba zaštita novinara

Foto: Pixabay

Evropska komisija (EK) je nedavno predstavila svoju Preporuku o obezbeđivanju bezbednosti novinara koja je, s raznih strana, prigodno pozdravljena, ali, uz nimalo prigodne rezerve i sumnje.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) saopštila je da “Evropska komisija s pravom ističe važnost sigurnosti novinara za slobodu medija i demokratiju”, te da “Preporuka sadrži mnoge dobre i praktične predloge, uključujući ekonomsku i socijalnu zaštitu novinara”. Međutim, velika zamerka je “u tome što Evropska komisija u velikoj meri ignoriše ulogu novinarskih sindikata”.

 

Takođe, EKS navodi da je “žalosna činjenica da preporuci nedostaju zubi – to je slab instrument sa lošim rezultatima – koji se oslanja na dobru volju država članica da je sprovedu”. Evropska federacija novinara (EFJ) podržala je Preporuku smatrajući da njome EK pokazuje posvećenost bezbednosti novinara.

 

Međutim, iz evropske novinarske centrale takođe podsećaju da taj dokument nikoga ne obavezuje, i smatraju da brzo treba uspostaviti mehanizam za pomno praćenje akcija država članica EU na polju zaštite novinara i drugih medijskih radnika.

 

Otkuda neskrivene sumnje najvećih evropskih sindikalnih i novinarskih organizacija u uspešnost najnovije preporuke “evropske vlade”? U izvesnoj meri, na ovo pitanje je indirektno odgovorila potpredsednica EK Vera Jourova upravo na pres konferenciji u Briselu na kojoj promovisan pomenuti preporučujući dokument, kada je navela da je u toku prošle godine u Evropskoj uniji i zemljama kandidatima napadnuto 900 novinara i drugih medijskih radnika (samo u Srbiji 189, po podacima NUNSa).

 

Očekivano, visoka zvaničnica EU ponovila je stari politički šlager da “nijedan novinar ne bi trebalo da smrtno strada ili bude povređen zbog obavljanja svog posla”. I, opet očekivano, pozvala je funkcionerka EU države članice da deluju u skladu sa merama sadržanim u Preporuci.

 

Kako je saopšteno iz Brisela, Preporuka podstiče države članice da istraže i procesuiraju sva krivična dela počinjena nad novinarima; da iniciraju saradnju između organa za sprovođenje zakona i novinara i njihovih udruženja; da podrže uspostavljanje nezavisnih mehanizama brzog reagovanja za pomoćnovinarima kojima je pomoć potrebna, poput pravnih saveta, psihološke podrške, skloništa, telefona za hitne slučajeve…  Preporučuju se obuke za policiju, sudove, tužilaštva… Potrebno je osigurati socijalnu zaštitu od nezaposlenosti, bolesti, invaliditeta, penzionisanja i profesionalnih rizika za novinare, uključujući i frilensere. I tako dalje, nalik tome.

 

Hoćemo li svedočiti čudu u viševekovnom stradanju profesije koja je dosta davno najironičnije proglašena za nekakvu sedmu silu? Treba li poverovati da će okoreli desničarski lideri u nekim evropskim državama upregnuti svoje impozantne “demokratske” ideologije, i konačno zauzdati lovce na medijske golubove?

 

Znano je odavno da su u tom “sportu” na prostoru EU najproduktivniji “orbanovci” u Mađarskoj, “kačinjskijevci” u Poljskoj, i “janšinci” u Sloveniji. Zato je, posle više godina otezanja, u martu ove godine u Evropskom parlamentu i održana rasprava povodom ugrožavanja slobode medija u tri pomenute zemlje.

 

Većina evropskih poslanika uočila je akutnu pretnju u sve tri zemlje i tražila da EK nešto preduzme protiv opasnog, retrogradnom trenda. Ali, takođe je većina poslanika bila razočarana mlakom reakcijom EU i Evropske komisije. Naime, usledila je najava poboljšanja bezbednosti novinara. Šest meseci kasnije “evropska vlada” daje na znanje novu Preporuku upućenu kako svojim članicama tako i kandidatkinjama.

 

Elem, očekuje li neko među medijskim proleterima u Srbiji da će Aleksandar Vučić Prvi, makar radi onih nesrećnih evropskih emisara, zapretiti batinom svojim vrlim raskalašnicima i ništaneznalicama, ukoliko makar krivo pogledaju, a ne daj bože i dočepaju nekog ubogog privrženika slobodnog, nepristrasnog i objektivnog javnog informisanja.

 

Još konkretnije, hoće li Vučić “pogurati” da posle više od dve decenije poimenično znani krivci za likvidaciju Slavka Ćuruvije odu na dugu i zasluženu robiju?

 

Da li će urgirati da se preispitaju sve istražne brljotine i konačno, posle 27 godina, roditeljima, prijateljima i kolegama Dade Vujasinović saopšti ko ju je i zašto ubio?

 

Hoće li posle pune dve decenije krivica stići ubice Milana Pantića? Misli li ko da će dvostruki predsednik (RS i SNS) svojim vernim čaušima i čankoliscima, raspoređenim od mesne zajednice do svog kabineta, naložiti da smanje svoje niske strasti kako bi, ako ne na kraju ove ono naredne godine, NUNS konačno zabeležio pad crnih brojki napada na novinare.

 

Prvi put od 2013. godine. Biće žalosno ako ne bude tako, a sve mislim da neće. A još je žalosnije, citiraću kolegu Mogensa Bjeragarda, predsednika EFJ, “što smo došli u situaciju da Evropska unija mora da podseti države na njihove osnovne obaveze kada su u pitanju odbrana slobode štampe i pristojni uslovi rada novinara”.

 

Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas.

 

(AUTOR JE NOVINAR UGS NEZAVISNOST)

Tagovi

Povezani tekstovi