Čije je delo BK televizija?

[box align=’box-left’ id=’8243′]

To podsećanje danas, u ovom času, posle toliko prohujalih godina, ima još jedan povod i smisao, a to je sećanje na preranu smrt velikog profesionalca i čoveka, Srđana Đurića, koji je bio prvi i najmlađi glavni i odgovorni urednik, i te kako zaslužan za njen medijski bum o kome se i danas govori s velikim respektom, kao i da se konačno sazna puna istina o istorijskom poduhvatu za srpsko televizijsko novinarstvo i njegovim akterima, čiji sam ja bio deo kao prvi direktor i osnivač.

Kod Bogoljuba Karića se 1995. godine rodila ideja da napravi televiziju.

Onda je na tu temu počeo da razgovara sa mnom, ali ti razgovori nimalo nisu bili laki.

Ja sam mu prvo objasnio kako bi i šta napravio, ali on je rekao da ćemo nastaviti razgovor i da ću ja biti direktor televizije.

Mislio je da ja jedva čekam da mi se tako nešto ponudi, ali sam ja bio rezervisan.

Znao sam da je televizija jako skupa igračka.

Međutim, Bogoljub je odgovorio da to nije bitno, već da se napravi samo dobra televizija.

U sledećem razgovoru Bogoljub je opet počeo priču o tome da se napravi televizija.

Ja sam tada rekao da u načelu pristajem, ali da ipak treba da se dogovorimo i da neke stvari preciziramo.

Na to je on odgovorio: „Ma, lako ćemo, nema problema.“ Ja sam mu rekao ima.

Onda me je pozvao u svoj kabinet i tu smo nastavili razgovor. Rekao sam: „Znam kako radiš, s kim radiš, kakvi su tvoji odnosi sa medijima. Ja bih voleo da mi dozvoliš da mi napravimo televiziju, da nam se niko ne meša u uređivačku politiku. Ako za godinu dana ne bude među dve najbolje TV, ja ću se povući“.

Onda sam počeo da sklapam tim ljudi.

Sa Srđanom Đurićem sam imao dobro iskustvo, znao sam ga kao poštenog, odgovornog, vrednog. Nijednog trenutka nisam razmišljao ko će biti glavni i odgovorni urednik.

Pozvao sam ga jednog dana i rekao mu da će on biti glavni urednik .

Izneo sam mu moj koncept i počeo da mu nabrajam imena koga da angažujemo. Srđan se složio sa svim što sam predložio. Tako smo zaokružili celu priču oko tima. Tu su bili: Jugoslav Pantelić, Katarin Španić, Tanja Jordović, Nenad Zafirović, Vidoje Veselinović, Vlada Milić, Bora Miljanović…

Svako od njih je u svom poslu bio najbolji ili među najboljima. Ja sam potpisao 160 ugovora. Prosek starosti ove ekipe bio je 24 godine.

Pošto sam Bogoljubu konačno predstavio svoj tim, on me je pozvao u kabinet da bi mi rekao: „Je l’ ti misliš sa ovom decom da praviš televiziju?“  Ja sam mu odgovorio: „Bogoljube, ja sa njima mislim da pravim dobru televiziju i ova deca će da prave malu decu svim drugim televizijama.“

On je, ipak, imao rezervu, jer je navikao da na televiziji rade neka velika, zvučna imena. No, ja sam mu rekao da znam koliko je i kojih novinara i urednika na njegovom platnom spisku i da meni takvi ne trebaju. Jer, takvi novinari ne mogu da budu pravi profesionalci, da objektivno informišu javnost i brane svoju profesiju. Svi oni će biti dobro plaćeni za svoj rad, ali posao moraju da obavljaju visoko profesionalno, sa čime se Bogoljub manje-više složio.

I konačno, tog 1. septembra 1995. krenulo se sa BK televizijom.

Tako smo gurali nekih osamdevet meseci, dok se nije pojavio Aleksandar Tijanić.

Onda su kod mene počeli da dolaze ljudi koji su ga znali, jer su s njim radili u „Politici“, da ga ogovaraju. Stalno sam razmišljao šta će on da radi na BK TV.

Međutim, on je dolazio, ponašao se dosta nervozno, nije imao ni kancelariju. Tijanić je došao sa Vericom Bradić i Anjom Ranković. Sa njim sam progovorio svega nekoliko rečenica. Uvideo je da su svi u mene gledali kao u boga, jer su zbog mene i došli na BK TV.

Zbog Tijanića sam morao da se čujem telefonom sa Bogoljubom, koji je tad bio u Kanadi. Pitao sam ga šta to znači? On mi je odgovorio da će biti sve u redu. Nije mi dao direktan odgovor.

Tek kada se vratio, rekao mi je: „Pa, znaš, meni ga je poslala Mira, a Mira kad nešto kaže, ja moram tako da uradim. Jer, sve što imam, ja sam dobio zahvaljujući Miri i Slobi.“

Ja sam mu na to rekao da nije bio takav dogovor. Nisam se uopšte slagao s onim što je Tijanić pričao na kolegijumima i onda sam rekao Bogoljubu: „Hvala, ja idem.“

Zatim su me zvali da se nađemo Zvonko Pantić i Dragan Kojadinović iz Studija B.

Ponudili su mi bolje uslove od onih koje sam imao kad sam odlazio, i složili smo se da se vratim u Studio B.

Ali, Bogoljub to nije nikako dozvoljavao. Nudio mi je razne pozicije, da budem zamenik direktora u njegovom „Osiguranju“ ili da budem njegov pomoćnik, zadužen za kontakte sa medijima i privredom.

Ipak sam se vratio u Studio B.

BK televizija je gurala jedno vreme dobro, posle je počelo ono „slikaj mi ovo, slikaj mi ono“ i to već nije bilo to.

Došao je i 5. oktobar 2000. i onda su ove „petooktobarske junoše“ počele da uređuju program.

I kad sam već pominjao Srđana Đurića, da kažem i to da kad sam ga tada sreo, bio je totalno razočaran. Rekao mi je da daje ostavku, a u oni su u prvoj emisiji Telefakta objavili da je smenjen. To sigurno nije bilo istina, a i da jeste, ko bi to mogao da učini prema čoveku koji je podjednako zaslužan za nastanak i medijski, profesionalni bum BK TV.

Ovo sam morao da kažem, jer sam bio u obavezi prema Srđanu Đuriću, koji nas je prerano napustio.

Srđan je bio poseban, specifičan.

Posle BK televizije, kasnije je osnovao svoju agenciju.

I nije dugo prošlo, teško se razboleo.

Ostavio je ženu i dvoje dece, a toliko je voleo porodicu.

Srđan je imao samo tri „mane“: bio je mlad, lep i talentovan za ono što je znao najbolje da radi.

A svojim profesionalizmom je najbolje umeo da brani profesiju, kojoj je davao sve od sebe.

Autor je osnivač i prvi direktor BK TV