ENA među novinama, pored nekih DVD-a i CD-a (novinske kuće proširile su delatnost na nove medije) leži knjiga „Gvozdeni rov“, „književno delo“ Milorada Ulemeka Legije, i CD „Sablja“ , „sa scenama ubistva Šiptara i Kuma koje još niste videli“, reklamira se na omotu. Oba u izdanju, reklo bi se, istog izdavača.
Znači, to je tajna tiraža od 70 hiljada Legijine knjige! Ne prodaje se u knjižarama već na kioscima u Velikoj Moštanici, Meljaku i drugim selima. Tamo će ta priča naći prijemčive uši, tamo Legija ima svoju publiku.
Što se TV programa tiče, sve kablovske mreže koje su prekrile Beograd u svojoj ponudi standardno imaju ne samo beogradske stanice, vec i izbor lokalnog elektronskog novinarstva, tipa Palma Plus iz Jagodine, TV Most iz Novog Sada . A na potonjoj, jednoj od nacionalno najostrašćenijih, a čije izveštaje sa Kosova redovno kao svoje prenosi nacionalna televizija, legendarna Milijana Baletić redovno nastupa. Zaključak: Beograđani opet imaju zadovoljstvo, ako to žele, da slušaju teze Milijane Baletić i sličnih eksponenata Miloševićevskog ratnohuškačkog novinarstva. Postoji li neko ko na sličan način zastupa suprotne stavove, neko ko na televiziji dosledno i konstantno propagira suočavanje sa istinom i pomirenje sa susedima, reforme, demokratiju?
Tezu o bedi srpskog novinarstva nije teško dokazati. Primera je bezbroj. Ono je neinventivno, lenjo da istražuje, plasira ono što mu serviraju politički centri ili agencije. Ono narodu servira poluistine a često, iz nemara ili namerno, čiste laži. Ono zatvara narod u tor, ograđujući ga paranojom i zabludama, u kombinaciji sa neznanjem o svetu koji ga okružuje. Hrani ga mitovima i glupostima, I, iz sata u sat, vestima koje nisu vesti: „Struja neće poskupeti“, „penzije stižu na vreme“. Inače, vesti koje se ponavljaju svakog sata su suptilan a veoma efektan metod ispiranja mozga: čestim ponavljanjem, ne samo da svaka glupost dobija na značaju, već i nemisleći primalac, kad je čuje više puta, svaku budalaštinu utuvi kao bogomdanu istinu.
Najeklatantniji primer novinarske i uredničke tuposti do granice autizma je izveštavanje o cunamiju koji je prouzrokovao smrt više od 160 hiljada ljudi: dok svetski mediji danima i nedeljama ne govore ni o čemu drugom do o spasavanju i pomoći nastradalima, dotle se taj događaj kod nas tretira maltene kao neka zanimljivost iz sveta, pa je glavna medijska pažnja posvećena nekoj našoj devojci koja je bila na licu mesta, na ronjenju, pa je zbog strašnog talasa neko vreme provela na nekom pustom ostrvu. Zvanična reakcija svela se na zakasnelo i mlako, legalističko upisivanje u knjige žalosti. I nešto odocnele pomoći, tek onda kad su nas drugi postideli.
Primer serviranja poluistina javnosti je vest o srpskim selima na Kosovu bez struje. Prema ovdašnjim medijima, isecanje struje srpskim selima samo je još jedna varijanta etničkog čišćenja Srba sa Kosova. Oni ne kažu ključnu stvar a to je da tamo i albanskim selima seku struju.
Kad je na granici, pre neki dan, vojska ubila albanskog dečaka, to je „albanski maloletnik“. Ali kad stradaju Srbi, to su „srpska deca“.
Čak i ono novinarstvo koje se diči „iznošenjem obeju strana“, ustvari koristi drugu vrstu manipulacije, veštačku objektivnost u stilu: dva minuta holokausta, dva minuta Hitlera. Iliti, dva minuta Srebrenice, dva minuta Mladića. Nema moralnog i etičkog novinarskog stava gotovo ni u jednom od članaka koji se bave kapitalnom temom kao što je ratni zločin. Pozivajući se na prezumpciju nevinosti, koja bi trebalo da važi isključivo u sudnicama, to novinarstvo žrtvu i zločinca stavlja u istu ravan i tretira ih na isti način. Pa se zato izveštava iz Haga na način koji, umesto da doprinese osvešćivanju ovog naroda, podiže popularnost Miloševiću, a iz specijalnog suda, Legijine laži (on, kao optuženi po srpskom zakonu ima pravo da laže, to se od njega i očekuje)I izmišljotine tretiraju se jednako kao i svedočenja žrtava.. A sada je svrstan i među „savremene srpske pisce“:
Srpska javnost ima pileće pamćenje a događaje ne gleda kao logični sled, lanac u kome svaki beočug izlazi iz prethodnog; ona ne vidi vezu između uzroka i posledica (mislim da je to rezultat našeg nakaradnog obrazovanja, gde se memoriše umesto da se uči razmišljanju) ne pravi zaključke, ne uči. Nova senzacija baca prethodnu u zaborav pa se afere često kreiraju samo zato da bi se prethodne zaboravile .
Za srpsko novinarstvo se može slobodno reći da je poslušničko, neobjektivno, pasivno. Analize i objektivni komentari su retki, gotovo nepostojeći, ozbiljna istraživanja i predviđanja pogotovo; očit primer je pristup našoj novijoj istoriji, eri Miloševića, ratu, raspadu zemlje. Godine prolaze, a mi nismo ni na početku sagledavanja šta nam se zapravo i zašto desilo. Naprotiv.
Počinjem da mislim da Srbi i nisu tako loši. Oni su samo potpuno sluđeni, a sluđuju ih razne elite, na vlasti i oko nje. Ni narodi sa mnogo dužom i ozbiljnijom demokratskom tradicijom (setimo se Hitlerove Nemačke) ne odolevaju onoj vrsti ekstremne propagande kakvu je godinama koristio Milošević (RTS i Politika). Stvari se nisu suštinski promenile, samo su danas mnogo manje jasne.
E sad, sledi pitanje zašto se to radi? Zašto oni koji su birani da rade za dobrobit naroda, rade na njegovoj propasti? Odgovor nije težak: jednostavno, u ovoj zemlji postoji sloj ljudi koji dobro žive, i kojima ne odgovara da se opšte stanje promeni na bolje. I oni žestoko rade na tome da svaku takvu promenu spreče. Svoje postupke kamufliraju „patriotskom“ retorikom.
I zato, zašto seljaci u Velikoj Moštanici ne bi glasali za radikale, kad za drugo i bolje i ne znaju? Zašto Ratko Mladić za njih ne bi bio heroj kada naša štampa gotovo da nije zabeležila da je u Republici Srpskoj zvanično priznato da je u Srebrenici ubio 7800 ljudi? Oni- taj naš prost svet – nemaju gde da čuju drugačije mišljenje od onog koje im serviraju razne interesne grupe u novinama koje nemaju mnogo veze sa novinarstvom.
Autor je predsednik
Foruma za međunarodne odnose
