EN
[box align=’box-left’ id=’8225′]Ukoliko televiziju kupi neki tajkun, u tom slučaju ne bih dao ni dinara, ali u suprotnom voleo bih da uložim deonice, ako mi budu isplaćene, i postanem na neki način ponovo akcionar. Šteta bi bila da se jedan takav brend kao što je Studio B, koji je bio zaštitni znak Beograd, ugasi ili bude služio interesima nekog kupca.
Branko Pavlović advokat, zastupnik malih akcionara
Svako ko se prijavi ima mogućnost da postane vlasnik. Međutim, meni nikako nije jasno kada smo mi to naseli na priču da je privatna svojina u slučaju medija bolja od državne. Privatna svojina je u pogledu medija iskrivljen pogled na svet, dok državna može da bude dobra ili loša. Privatizacija u medijima je sumanut koncept. Moguće je da se ljudi organizuju i udruže, to postoji kao model u različitim sferama, ali taj koncept neće imati nikakve šanse. Uvek će se iza tih akcionara naći neko ko će da bude kontrolor.
Danilo Šuković ekonomista
Zašto da ne. Ako iza toga stoje časne namere i ako propisi to dozvoljavaju, zašto da ne. Ako ne postoji taj rizik da se iza građana koji se okupljaju oko takve ideje ne nađe neko ko želi damanipuliše, onda je to dobra ideja. Zadružna svojina je poželjna u svim delatnostima, od poljoprivrede pa sve do medija.
Aleksandar Timofejev bivši direktor Studija B
Nažalost, za Studio B je kasno i sve se više pokazuje da bi najbolje rešenje za Studio B bilo da postane pravi gradski javni servis. Bilo je moguće, ali je sve to prošlo mnogo davno. Glasno sam govorio šta će se dogoditi kada je bila rasprava o medijskim zakonima, kada sam istakao da je potrebno da gradovi imaju svoje javne servise. Te priče da građani pokušavaju da kupe televiziju i njihove akcije su lepe, ali utopističke da bi bile realne. Pogotovo sada kada smo ušli u mesec, dva do završetka procesa privatizacije.
