– Čitam Danas zato što znam da ne vređa moju inteligenciju, znam da je pismen i da je list koji ceni svog čitaoca – kaže naš sagovornik i laureat Radovan Seratlić, novinar i voditelj Dnevnika Televizije Nova S.
Radovan Seratlić je dobitnik nagrade „Stanislav Staša Marinković“, koju redakcija Danasa dodeljuje za novinarsku hrabrost i analitičko-istraživačko novinarstvo, svake godine povodom rođendana lista, 9. juna.
Seratliću je nagrada uručena u našoj redakciji prilikom proslave 28. rođendana, a on je tim povodom podelio svoje iskustvo praćenja studentske biciklističke ture do Strazbura, podviga zbog kog je i ovenčan ovim priznanjem.
Šta za Vas predstavlja nagrada „Stanislav Staša Marinković“?
– Nagrada mi je potvrda da se tih 15 dana, tokom kojih smo izveštavali putujući biciklom do Strazbura, naše uključivanje u program zapravo gledalo. Mi smo već trećeg dana izgubili pojam o tome gde smo. Vrlo se slabo spavalo, a kamoli pratilo emitovanje, jer kada izveštavaš iz Beograda, ti premotaš i pogledaš snimak, pa tako dobiješ povratnu informaciju. Međutim, tokom ture do Strazbura bili smo u potpunoj izolaciji – na asfaltu. Noću spavaš, danju voziš i nemaš vremena ni za šta drugo. Ja sam radio između 15 i 23 uključenja dnevno, a pritom sam imao i obaveze u vezi s večernjim emisijama. Već trećeg dana imao sam utisak kao da se javljam svojoj mami na Viberu, a ne da se uključujem u program. Zato mi je jako drago što su se ta uključenja u velikoj meri gledala.
Kasnije su mi ljudi pričali kako su premotavali emisije i uključivanja koja, zbog posla, nisu stigli da pogledaju ujutru. Cilj mi je bio da u svakom trenutku ljudi mogu da vide gde su studenti, kako su, kako ide put… A inicijalna zamisao bila je da ih čujemo dok voze – jer jedna je emocija kada stignu u grad ili na neki trg, gde zavlada egzaltacija, a studenti skaču i uzvikuju „niko nije umoran“. Hteo sam da prikažem atmosferu dok voze, dok je ta emocija najčistija, najiskrenija. Bili smo tu da podržimo jedni druge, a jedan momak mi se čak i rasplakao, ali to nismo snimali. Jedanaestog dana mi je rekao kako mu je teško i kako bi voleo da je sa svojima. Sutradan mi se ponovo obratio rečima: „Mnogo si mi pomogao, hvala ti! Da se tebi nisam izjadao, ne znam da li bih mogao da nastavim.“ Tako da smo bili tu jedni za druge ne samo zbog reporterskog posla, već i zbog neke vrste bratstva. Imali smo zajednički poduhvat koji je ogroman i možda veći od svih – baš zbog te kilometraže, dužine, napora i intenziteta.
Šta ste naučili od studenata i od celog iskustva putovanja s njima u Strazbur?
– Voleo bih da svi mi kao novinari manje obraćamo pažnju na Instagram stranice i „instalirane“ institucije poput Miloša Pavlovića, na banalnosti poput toga šta predsednik voli da jede ili pije – to su me recimo studenti naučili. Svima nama ponekad stigne poruka u grupu ili „iskoči“ na mrežama sadržaj poput: „Predsednik je jeo sardinu“. Ja bih nekada sigurno otvorio da pogledam, međutim, tim jednim pregledom pravim samo štetu. Više ne otvaram, a kamoli da se u svojim izveštajima i dnevnicima time bavim.
Možda je to neki nauk koji sam izvukao iz te biciklističke ture do Strazbura. Podsetiću na Viktora, studenta ETF-a – on je, kada ga je koleginica pitala šta kaže na to što je predsednik rekao da ne voze, odgovorio: „Ko to kaže? Pa nemam ja vremena, ja po ceo dan vozim. Ne da gledam šta je neko rekao.“ Tako da bi možda trebalo manje da obraćamo pažnju na te esnafske događaje, mada smo već na dobrom putu – o čemu svedoči i odsustvo na konferencijama za medije koje uglavnom ne služe ničemu, na kojima ne čujemo nijednu vest i na kraju krajeva – na kojima sve manje i prisustvujemo.
Da li ste i dalje u kontaktu sa studentima?
– Jesam. Baš juče je bio održan triatlon u Pančevu, nažalost ne kako je trebalo, jer se na lokalnom nivou desilo nešto neprimereno. Naime, studenti su me prijavili da učestvujem sa njim, ali smo onda saznali da gradske vlasti nisu dozvolile biciklističku rutu, jer je veliki broj biciklista i trkača učestvovao u studentskim ackijama. Zatvorili su saobraćaj za bicikliste, pa je održan samo akvatlon — plivanje i trčanje — zbog nedobijanja saglasnosti za zatvaranje saobraćaja na biciklističkoj trasi. U kontaktu smo, i ima nekih naznaka da ćemo triatlon raditi u Somboru u avgustu. A primer Pančeva sam naveo jer je trenutno jako važno da se vide ti obrisi vlasti i kako planira da se sveti.
Kako vam, s tim u vezi, deluje trenutni društveni momenat u Srbiji?
– Ljudi imaju potrebu, a to su uglavnom oni hroničari iz fotelje, da kažu: „Jao, pala je energija“, „Jao, više protesti, sve manje ljudi to zanima“… a mene to nervira. Time, za početak – ne pomažeš. Kada smo kretali za Strazbur 3. aprila, ogroman put je bio pred nama. Međutim, mi smo svako malo, kada bi telo bilo umorno, a psiha najslabija, govorili: „Niko nije umoran“ – i kada krene taj talas, ti odmoriš i dobiješ snagu za još tih 30 kilometara. Zato smatram da je bolje govoriti „niko nije umoran“ nego „jao, ovo se gasi, posustaje, energija pada“. Normalno je da ima oscilacija. Na primer, kada smo mislili da je energija totalno pala – desila se Kula. Na zgradi opštine u Kuli postavljen je veliki transparent sa natpisom „Propala vam je obojena revolucija“. Tog trenutka ljudi su izašli, skinuli transparent, na kraju ga zapalili i rekli: „Nećeš u mom gradu, ti nepoznati čoveče u crnom duksu, meni da zavodiš red.“ Tako da pozivam ljude da ovo „energija pada“ zamenimo sa „niko nije umoran“.
A kako Vam deluje u političkom smislu? U nedelju su održani izbori u Kosjeriću i Zaječaru – koji su Vaši utisci?
– Činjenica da je vlast izborne rezultate proglasila u 11 sati, a ne u 8 i 15, kako je to radila trinaest godina, nije mala stvar. Imamo činjenicu da su pobedu proglasili i opozicija i vlast, a konačni rezultati će pokazati koji je od ta dva scenarija ispravan. Citiraću svoju koleginicu Jelenu Obućinu: „ Sad nema nazad“, još od onda, a kamoli sada kada se na političkom izbornom terenu vidi da je vlast sve svoje snage uperila ka dva mala mesta. Kosjerić je naročito mali, a Zaječar je jedna srednja srpska opština.
Kada bi izbori bili lokalni u svim gradovima naše zemlje, ne postoji šansa da bi vlast postigla – ni finansijski, ni strateški, ni logistički – da se u tolikoj meri posveti svim mestima. Siguran sam da bi tada izborni rezultat mnogo više išao u korist opozicionih grupa građana koje bi se formirale i koje bi studenti podržali, u slučaju da ispune njihove uslove. Takođe, veoma je važna činjenica da je izlaznost bila preko 80 odsto – jer izlaznost može mnogo toga da reši. Videli smo u nekim evropskim zemljama da je upravo visoka izlaznost preokrenula tok izbora, sprečivši da krajnja desnica pobedi.
Koja je, iz Vašeg ugla, uloga medija u svemu tome, trenutno u našem društvu?
– Ključna. Nikada nije bilo teže, ali ni važnije biti prisutan upravo sada, kada se sve kristališe i postaje jasno šta jeste, a šta nije javni servis. Činjenica je da su dve televizije kojima pripadam – Nova i N1 – preuzele tu ulogu, ne zato da bi je prisvojile, već zato što im je prirodno pripala. Jer, kada razmislimo, javni servis je onaj medij koji građanin pozove kad mu pukne cev, kada mu neko zida zgradu tik uz prozor, ili – što je još važnije – kada se oseti ugroženim. Kada je u pitanju njegov život, bezbednost, porodica ili društvo u kojem živi. Redakcija koju tada pozove postaje njegov javni servis. Iskreno, sumnjam da će iko okrenuti RTS – jer zna da mu niko neće doći. Ali će pozvati N1 ili Novu, jer zna da će oni izvestiti istinito, pravovremeno i da će – kako bi i trebalo – uslediti neka reakcija.
Izvor: Danas
