EN
[box align=’box-center’ id=’7772′]
Smestila sam se u publiku.
U sudnicu su ušli sudije, zastupnici porodice Ćuruvija, branioci okrivljenih. Iza njih neprobojno staklo, zatim rešetke. Uđoše i okrivljeni.Radomir Marković, Milan Radonjić i Ratko Romić. Četvrti, Miroslav Kurak, je u bekstvu i sudi mu se u odsustvu. Potom još jedan zid od neprobojnog stakla, pa ja. Vazduh u sudnici otežao, napolju sparina, a unutra jeza od hladnokrvnih pogleda i jezivih detalja mračnih devedesetih. Ubistva, atentati, nameštene saobraćajke, bombardovanje, Legija, tajni sastanci u Šilerovoj… Većina zemalja za istoriju ne prođe ono kroz šta je Srbija prošla tokom jedne decenije, a kroz šta su prisutni u sudnici preleteli za par sati. Sam vrh nekadašnjeg resora Državne bezbednosti opisao je detalje funkcionisanja tajne službe.
– Četvrto odeljenje bilo je zaduženo za „ekstremizam i terorizam“ i on
Ko je pratilo Ćuruviju. Sve to je u dosijeu „Ćuran“ – objasnio je Marković, nekadašnji načelnik DB.
– Zašto je odeljenje „ekstremizam i terorizam“ držalo pod prismotrom jednog novinara – upitala je sudija.
– Zato što se pod ekstremizmom smatralo svako javno istupanje ili pisanje protiv vlasti – kratko će Marković.
– E, tu smo i mi – dobaci u šali kolega pored mene. Nasmejali smo se svi, ali sa knedlom u grlu. Većina nas je devedesetih još uvek bila školarac i ne seća se onoga o čemu izveštava. Možda je upravo u tome naša prednost. Sagledavamo činjenice neopterećeni prošlošću. A one su da je jedan novinar bio protiv tadašnje vladajuće strukture i nije želeo da o tome ćuti. Zato je ubijen.
Ko je naredio ubistvo, ko pucao, a ko pomogao, prepuštam sudu i vremenu da utvrde. Ali kao novinar zastajem nad smrću kolege. Da li si novinar ako strepiš nad svakim svojim tekstom? Da li si novinar ako vagaš svaku svoju reč? Da li si novinar ako te cenzurišu ili se autocenzurišeš? U čijim rukama je tvoj stav, tvoj život? Jesi li novinar ili podanik?
Novinari su u ovoj zemlji odavno obezvređeni i bačeni na najniže grane. Pri tom mislim na nekolicinu onih koji se još uvek mogu nazvati pravim novinarima. U eri tabloida, konstruisanih vesti i namenski plasiranih laži, novinari postaju produžena ruka za izvršenje viših interesa, krojenje stava javnog mnjenja ili promociju starleta i pevaljki. Jesmo li u takvim okolnostima upravo mi sami neki novi Kurak, izvršilac ubistva sa predumišljajem nad novinarskom profesijom?
Mnogi će reći da linijom manjeg otpora idu iz straha. Boje se da se ne vrate devedesete, boje se za egzistenciju. I tako je, uz manje izuzetke, svuda u svetu. Retki koji istupe i danas mogu tragično da završe. Setite se redakcije Šarli Ebdoa u Parizu, kada je čitav svet u znak solidarnosti sa ubijenim novinarima glasno rekao „Ja sam Šarli!“
Možda je 1. jun ove godine bio trenutak kada je i mi trebalo da kažemo: „Ja sam Ćuruvija! Ja sam Dada Vujasinović!“ Da ustanemo protiv nepravde, protiv nasilja nad novinarima. Da zatražimo da se konačno osvetli jedan mračni deo naše istorije i nikada se više ne ponovi. Da nikada više niko ne bude kažnjen za svoje mišljenje, stav i rad. I da niko ne živi u strahu.
Možda zvučim optimistično, ali jedan dosije „Ćuran“ dovoljan je motiv da se za to i borim.
– Boj se ovna, boj se govna – rekao je Selimović.
A kad ću živeti?
