Kako kopati u mraku na neprijateljskoj teritoriji

Dragana Pećo: Tabloidi ćute o vezama Vučićevog režima i Belivukovog klana

Foto: MC

Ne može više ni da se opiše kako u trenutnoj i savremenoj SNSrbiji istraživački novinar dolazi do informacija od javnog značaja. Na teškoće i izazove na koje nailaze samo oni znaju, te su zbog toga danas potrebne upornost i hrabrost. Da se istraje u profesiji koju sa svih strana pokušavaju da uguše.

“Izgleda kao da su institucije u dubokom snu i da danima žmure na dokaze i otkrića iz Pandorinih papira, a i kad se desi da reaguju – pokrenu neki postupak zbog otkrića u medijima, čini se da je više pokrenut da bi se ostavio utisak kako institucije nešto rade, nego da se zaista želi ispititati neki slučaj, a odgovorne kazniti“, kaže za Dosije o medijima novinarka Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, Dragana Pećo, ovogodišnja dobitnica nagrada „Katarina Preradović“ i „Dušan Bogavac“.

 

Naša sagovornica ističe da nikada nije bilo teže baviti se istraživačkim novinarstvom.

 

„Danas postoji mnogo prepreka u pokušaju novinara da dođu do informacija koje najčešće ljudi na vlasti ne žele da vidde u javnosti. Sve je teže doći do nekih informacija od javnog značaja, koje su često u razvijenijim državama dostupne na internetu, a u Srbiji, da biste došli do njih morate da šaljete zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, institucije vas odbiju pa se žalite povereniku za informacije od javnog značaja. I kada poverenik presudi u vašu korist, nije garancija da će institucija da postupi po njegovom nalogu i da vam pruži to što tražite. I ta borba za informacije traje mesecima, duže od godinu dana. Institucije se sve više zatvaraju baš zbog toga da informacije koje bi ukazivale na neke zloupotrebe ili mahinacije ne bi isplivale u javnost. Kada sam rekla da nije bilo teže, poredeći period u poslednjih deceniju i duže, danas je najteže jer se tokom tog vremena nakupio broj mehanizama koji se koriste protiv novinara, kako bi oni prestali da se bave svojim poslom, odustali od nekog istraživanja, ili od novinarstva uopšte. Istraživački novinari u Srbiji danas trpe pritiske, zastrašivanje, dobijaju pretnje smrću putem društvenih mreža, praćeni su, prisluškivani, obijaju im se stanovi, vode se brojne kampanje blaćenja, linčovanja i pokušaja diskreditacije novinara u prorežimskim tabloidima, kao i u medijima sa nacionalnom frekvencijom. Visoki državni funkiconeri učestvuju u tim kampanjama, novinari se optužuju da su lažovi, čak i da rade za mafijaški klan, sve veći je broj tužbi protiv njih“, kaže Dragana Pećo, koja se u ovoj godini posebno istakla u svom novinarskom radu i zaslužila dve znamenite nagrade.

 

DOSIJE: Mislite li da je ranije bilo lakše bavite se istraživanjem?

 

DRAGANA PEĆO: Broj ovih mehanizama koji se koriste da se istraživački novinari napadaju i sputaju u radu poslednjih godina se samo povećavao, napadani su i sajtovi gde su objavljivana istraživanja, kako ne bi došli do javnosti. I sve je to eskaliralo u periodu od dolaska Sprske napredne stranke na vlast. Poredeći ovaj period sada sa periodom tokom vladavine Demokratske stranke, tokom kojeg sam nekoliko godina takođe objavljivala istraživanja, tada visoki javni funkiconeri nisu javno komentarisali, pravili su se da ništa nije objavljeno, što je bila “dobra” taktika. I mejnstrim mediji takođe su naša istraživanja ignorisali, jer su bili pod kontrolom vlasti, pa ni sama istraživanja nisu mogla da dopru do većeg broja čitalaca, što danas nije slučaj. Jer, mnogo više ljudi je na društvenim mrežama i koristi Internet.

 

DOSIJE: Pandorinim papirima potvrđeno je da je Siniša Mali bio vlasnik 24 stana, otkriveno je i da je Novica Tončev imao, pa nemao firmu… Vaša redakcija strpljivo je čekala šest godina, da bi konačno dobila “pečat“ da je bila u pravu kada je otkrila da je ministar finansija ipak vlasnik tih nekretnina. Kakav je taj osećaj kada znate da taj rad, trud i upornost, ipak, nisu bili uzaludni?

 

PEĆO: Kada smo 2015. objavili prvo istraživanje o Siniši Malom, tada smo imali dokumenta i pisali o tome da je on kupio 24 stana kao direktor dve ofšor firme, nismo znali ko je vlasnik tih stanova, a javnost je sumnjala da je on. Ova nova dokumenta su komadić koji nam je sve vreme nedostajao da tu priču zaokružimo i sada znamo da je on bio i vlasnik svih stanova. Javnost je sumnjala da je Mali bio vlasnik i često se to mešalo sa onim što smo objavili, jer mi nismo tvrdili da je vlasnik, nismo imali podatke o vlasništu ranije. Ovo je više potvrda onima koji su sumnjali da je Mali bio i vlasnik. Mi svakako ne objavljujemo ništa bez dokaza, a ovo je bitan elemenat priče, pre šest godina nije nam bio dostupan, a sada jeste.Ovo pokazuje i da je teško sakriti neke stvari, pogotovo ako niste pažljivi i ne znate kada ćete se naći pod lupom novinara istraživača. Meni lično je bilo mnogo drago kada sam ugledala ta nova dokumenta o 24 stana, jer znam koliko je teško doći do njih, maltene, nemoguće, osim kada su ovakve prilike, kada imate pristup procurelim dokumentima. Istraživanja često i traju dugo, čitaoci nekad ne znaju koliko je vremena potrebno da bi se neka priča završila. Često pitaju koliko je rađeno neko istraživanje, a ono može da traje i godinama od trenutka kada počnete da skupljate javno dostupne informacije o nekom slučaju, pa pratite razvoj događaja, dok ne dođe do realizacije projekta ili slučaja i dok sve ne prikupite – mogu da prođu godine.

 

DOSIJE: Istraživanja često nemaju epilog kakav javnost očekuje?

 

PEĆO: Da je tužilaštvo zaista htelo da istraži do kraja neke slučajeve, moglo je da dođe do dokumenata koja nama nisu lako dostupna. Istražni organi su mogli da saznaju mnogo ranije da je Mali bio vlasnik stanova, ali nisu. I takva reakcija, odnosno nedostatak reakcije nakon novinarskih istraživanja, za mene kao građanku ovog društva jeste frustrirajuća, ali kao novinarka ne dozvoljavam da me to obeshrabri da se bavim istraživanjima. I želimda verujem da sve ovo moramo da zapišemo negde i da će doći trenutak kada će se te iste institucije probuditi. Mislim i da sva ova otkrića moraju da dođu do javnosti, građani zaslužuju da znaju šta se krije od njih i šta se zaista dešava. Naša dužnost je da institucije pitamo da li su i šta uradili po tim pitanjima, da na to podsećamo i da ne dozvolimo da se zaboravi.

 

DOSIJE: Je l’ možemo još nešto iz Pandornih papira da saznamo u budućnosti, o našim političkim akterima i ličnostima na pozicijama moći? Ili je to za sada zatvorena priča?

 

PEĆO: KRIK je objavio do sada istraživanja o ministru Siniši Malom, nekadašnjem javnom funkcioneru Nikoli Petroviću i ministru Novici Tončevu, uskoro objavljujemo još zanimljivih i značajnih istraživanja baziranih na Pandorinim papirima, ali ne mogu da otkrivam detalje. Za nas je dobro da ima sve više ovakvih međunarodnih projekata, gde postoji velika količina dokumenata koja procuri do novinara i koja otkriva brojne mahinacije svetskih moćnik. Imali smo “Panamske papire”, “Rajske papire”, FiNCEN dosijee, i sad “Pandorine papire”. Ove godine smo takođe objavili priču i iz projekta “Otvoreni Luksemburg”, baveći poslovima koji su se vodili kroz ovu ofšor zonu. Novinari pomoću podataka do kojih tako dođu mogu da isprate tokove novca, a svetski moćnici su novac krili, sticali lično bogatstvo, koristeći korupciju, baveći se nelegalnim radnjama. I ko zna kad će se pojaviti novi takav projekat, ali je činjenica da je njih sve više i to je dobro, to pokazuje i da neke stvari ne možete večno da krijete.

 

DOSIJE: Vašu redakciju vlast od samog početka posmatra kao neprijateljsku, imali ste teška iskustva, preživeli napade režimske propagandne mašinerije. Koji je, zapravo, krajnji cilj ovih kampanja i njihovih kreatora?

 

PEĆO: KRIK je od samog osnivanja, 2015, na meti vlasti i kampanja u medijima pod kontrolom vlasti, ali je i meta skoro svih onih mehanizama. Mislim da je krajnji cilj da nas obeshrabre i zastraše, da se zapitate ima li smisla i je l vredno toga, da mislite da nema poente baviti se ovim poslom, da ste skoro svakodnevno pod stresom, da vas iscrpi borba da dokažete da u onome što objavljujete nema laži, ili da se odbranite na sudu, trošite i vreme i energiju na taj deo priče koji je postao neizbežni, sastavni deo posla. Umesto da sve vreme koje imate koristite na otkrivanje onoga što moćnici na vlasti žele da sakriju.

 

DOSIJE: Jeste li postali uvežbani kako da se ponašate kada krenu napadi, zastrašivanja i pritisci?

 

PEĆO: Iako već šest godina, otkako smo pokrenuli KRIK, objavljujemo velike priče, i skoro smo uvek napadnuti nakon tih priča, i jeste da smo svaki put spremni da će možda to ponovo da se desi, nakon sledećeg istraživanja. Ali, svaka ta kampanja i napad su drugačiji i tu ne možete unapred da se pripremite. Imali smo razne kampanje, objavljivanje teze priče pre nego što smo priču zaista objavili, objavljivanje u tabloidu fotografija urednika Stevana Dojčinovića koje je napravila BIA, imali smo kampanje “japansko praćenje”, optuživani da radimo za klan Veljka Belivuka i druge. Nikada ne znate koliko daleko će da se ide u kreiranju takvih kampanja i kakve će da budu te ne može da bude ni neke pripreme. Nismo znali da vlast može da konstruiše takvu opasnu kampanju poput te da KRIK radi za Belivukov klan.

 

DOSIJE: Kakva je atmosfera bila u redakciji kada ste videli da počinje opasna kampanja izveštačenog povezivanja KRIK-a i Belivukovog klana?

 

PEĆO: Kao i uvek kada krene neka kampanja, prvo budemo zatečeni onim što se dešava i u blagom šoku je li moguće da je nova kampanja sa ovakvim tonom krenula, ali smo odmah na početku bili svesni koliko je ona opasna i neverovatno je bilo da se vlast ovakvom opasnom kampanjom služila. I to je trajalo nedeljama. To je bila definitivno najopasnija kampanja protiv nas, ja sam u svojoj glavi, tek nekoliko dana nakon što je počela uspela da percipiram šta se sve zbiva oko nas, i u jednom trenutku sam osetila toliki bes zbog toga što se napadamo mi koji radimo svoj posao profesionalno, radimo ga u javnom interesu za dobro svih nas, što smo meta takve jedne kampanje usmerena najviše na našeg urednika Stevana Dojčinovića koji je jedan od najboljih, ako ne i najbolji istraživački novinar u našoj državi. Sad kad se prisećam toga vraća mi se isti osećaj.

 

DOSIJE: Tabloidi pišu o Dijani Hrkalović, Belivuku i njihovim vezama, poslovima. Kako gledate na to, budući da je KRIK o tome pisao mnogo pre nego što su oni o tome smeli reč da progovore?

 

PEĆO: Ovo nije prvi put da se o nečemu piše kada dođe dozvola odozgo. Kad se dozvoli tabloidi i drugi mediji, koji su najviše pod kontrolom vlasti, prvi naširoko pišu i izveštavaju o temama o kojoj su dugo morali da ćute. I kada počnu da pišu to je još jedan pokazatelj da rade po nalogu i ne samo to, onda otvaraju brojne teme. Konkretno u slučaju Belivuka, tu provladini mediji i dalje ćute kada je reč o brojnim vezama Vučićevog režima sa ovim kriminalnim klanom, o čemu je KRIK pisao.

 

DOSIJE: Prošle su četiri godine otkako Vam je neko obio stan i još se ne zna ko je to učinio. Da li se osećate bezbedno?

 

PEĆO: Ne mogu da kažem ni da se osećam, niti da se ne osećam bezbedno. Kao neko kome je obijen stan, a da nisu nađeni počinioci i nalogodavci, ne mogu se osećati bezbedno. Meni je danas potpuno jasno da su obijanje i premetačina u kojoj ništa nije ukradeno povezani s poslom. I nedavno je predsednik Aleksandar Vučić rekao da misli da su službe znale ko mi je obio stan, ali je loše to što javnost nije o tome obaveštena. Mislim da više nikakve sumnje nema da je to obijanje bila poruka i pokušaj zastrašivanja, ne samo lično mene, nego i poruka za druge moje kolege koji se bave istraživačkim novinarstvom. Ne mogu, dakle, da kažem kako se osećam bezbedno, svaki dan sam na oprezu, mislim o tome kuda se krećem, ko mi je u blizini, ko mi prilazi. Jeste opterećujuće, ali sam nekako i navikla, možda i nesvesna toga koliko sve to zaista utiče na mene.

 

DOSIJE: Šta vas motiviše u atmosferi u kojoj je sve pod režimskom šapom?

 

PEĆO: Znam da bi neki sigurno voleli da prestanem da kopam, da prestanem da istražujem i objavljujem priče o kriminalu i korupciji, a ja volim da se našalim da hoću da obrnem tu igricu i da bude kako ja želim i ne dozvolim da oni uspeju da me zaustave. Verujem da radim nešto dobro za ovo društvo, jer želim da ono jednog dana bude bolje, da ova država bude bolje mesto za život. Mnogo volim svoj posao i ne bih ga menjala, nisam znala da će jednoga dana za bavljenje ovim poslom biti potrebna velika hrabrost. Vremenom se stvarala takva atmosfera u kakvoj rade istraživački novinari da smo došli do toga da morate da budete izuzetno hrabri i izdržite sve te napade kako biste se bavili ovim poslom, a mene gura ta ljubav prema ovom poslu i to što smatram da kada radite nešto u javnom interesu ne može postojati nešto vrednije od toga.

 

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.

Tagovi

Povezani tekstovi