Edukacija uz pomoć Vulinovog foto-albuma

Malo je reći da je novinarsku i ostalu javnost zgranulo kada je u emisiji Hit tvit na TV Pink ministar policije Aleksandar Vulin prikazao snimke obezglavljenih tela mladića, koje je, kako je naveo, masakrirao klan Veljka Belivuka. Kao da taj šok nije bio dovoljan, ružičasta televizija reprizirala ga je u svim mogućim terminima, a Informer je sutradan sve to sublimirao na naslovnoj strani, fotografijom na kojoj se dvojica kriminalaca obraćaju majci ubijenog čoveka, uz naslov „Mama, koljemo ti sina“.

Reagovali su svi koji su mogli – Savet za štampu, novinarska udruženja i pravnici upozorenjima da je sve to u suprotnosti sa zakonima, Kodeksom novinara Srbije, bazičnom pristojnošću; predsednik Srbije, očekivano, tvrdnjom da bi uradio isto što i Vulin, ali je najviše pažnje ipak privukla predsednica Saveta REM-a Olivera Zekić izjavom da je reč o fotografijama edukativnog karaktera koje „i treba i da uznemire i da opomenu, kako bi svi shvatili koliko je neophodno boriti se protiv kriminala“.

Iako je iz raznih razloga uvek izazovno komentarisati bilo šta što kaže i uradi Olivera Zekić, ovaj put čovek bi se lako mogao saglasiti s njom.

Zašto je Vulinov foto-album edukativan?

Godinama već tabloidi i TV Pink sladostrasno prenose svaki detalj nekog „atraktivnog zločina“ ili nasilja koje privlači pažnju javnosti: daju grafičke detalje, objavljuju snimke i fotografije, gotovo minuciozno opisuju stanje tela žrtve.

Tako je 2004. čitav niz medija pustio u opticaj obdukcioni nalaz tela četvorogodišnje Katarine koju je očuh Mališa Jeftović silovao do smrti: vaskolika javnost tada je upoznata s činjenicom da je on „stao devojčici nogom na leđa i pocepao joj jetru“.

Trinaest godina kasnije, kada je trogodišnja Anđelina kidnapovana s dečjeg rođendana i takođe silovana dok nije preminula, u nekoliko medijskih izveštaja bilo je navedeno da su devojčici, kada je njeno telo podignuto sa tla, iz utrobe ispadali unutrašnji organi i da joj je ubica „praktično izvadio creva“.

Tokom istrage i suđenja za ubistvo Tijane Jurić saznali smo bukvalno svaki detalj otmice, nasilja i samog ubistva, a pojavili su se čak i crteži-rekonstrukcije za publiku koja to nije mogla sebi da dočara.

Mrtvu Jelenu Marjanović već godinama gledamo na mestu ubistva – od krvave patike koja joj je spala, preko fotografije tela u krvavoj odeći, do tela koje je u samrtnom grču, s polupodignutim rukama.

Kada je mladu ženu Eminu F. njen partner danima držao u zatočeništvu, imali smo priliku da u čitavim feljtonima pročitamo kako je za to vreme urinirao po njoj, terao je da jede izmet, kako ju je mlatio i na kraju žigosao usijanim metalom po čelu. Fotografije žigosane i modre žene bile su svuda u medijima, a uvek agilni Kurir imao je ekskluzivno pravo i da je snimi u bolnici, posle operacije i uvijenu u zavoje.

Šezdesetdvogodišnja Ljubica, koju je silovao prijatelj njenog sina, bila je zamoljena da „pozira“ na mestu silovanja, da pokaže posekotinu na butini, a objavljen je i nalaz lekara u kome se navodi da „na intimnom delu tela ima povredu dužine tri do četiri centimetra“.

Pre samo nekoliko meseci, jedan od retkih živih kriminalaca iz devedesetih, inače glavna zvezda Pinkove Zadruge, detaljno je na nacionalnoj frekvenciji objašnjavao kako je moguće nekažnjeno ubiti čoveka – u pitanju je bila priča o načinu na koji se kriminalci međusobno ubijaju po zatvorima.

Zašto se onda čudimo? I gde je u našoj svesti ta čudesna granica koja određuje kako su unutrašnji organi male Anđeline ili Katarinina pocepana jetra manje šokantni od obezglavljenih tela? Zašto su nas ukočene Jelenine ruke potresle mnogo manje od rukotvorina jednog kriminalnog klana?

Stvar je jednostavna: „obični“ ljudi takve medijske sadržaje jednostavno preskaču, što je i prirodna, normalna reakcija na patologiju koju isijavaju tabloidi (i oni koji to de facto jesu, iako se deklarišu drugačije).

S druge strane, imamo i onaj deo javnosti koji se uporno pravi da tabloidi postoje, da imaju svoju publiku i snažan uticaj. Njima smeta ne samo analiza već i svako kritičko „šerovanje“ ovakvih sadržaja na mrežama – uz večno iste argumente da oni, eto, ne bi ni znali da takvi užasi postoje „da ih Vi niste podelili“. Imamo, dakle, jednu prilično apsurdnu situaciju: uprkos višegodišnjem naslađivanju nasiljem i prikazima svih zamislivih i nezamislivih užasa, šira javnost je tek sada zapravo VIDELA o čemu se radi i suočila se s onim s čim je realno mogla da se suoči bar jednom mesečno.

Imajući to u vidu, Olivera Zekić je sasvim u pravu – sve ovo jeste edukativno, mada ne iz razloga koje je ona navela. Ovo ljude uznemirava i opominje, otvara im oči, ali ne u kontekstu borbe protiv kriminala, već u kontekstu stanja u kojem se nalaze mediji i dubine dna na kojem se trenutno nalaze.

Šta smo naučili?

U ovom slučaju, jako je važna i politička dimenzija. Neki će reći – ima razlike između užasa koje plasira tamo neki tabloid i užasa koje na nacionalnoj frekvenciji plasira jedan ministar. I zaista ima. Užas koji plasira tabloid može se protumačiti kao poslovni interes vlasnika, nepromišljeno ogrešenje o Kodeks, ili naprosto kao bezočnost. Nasuprot tome, užas koji je s ponosom na licu predstavio Aleksandar Vulin znači da vlast obilato zloupotrebljava svoju borbu s kriminalcima (što je već poznato), ali i društvo, građane, pa i njihovu mentalnu stabilnost.

Nije ovde problem to što su ljudi osetljivi ili gadljivi. Nisu. S jedne strane, svi ovi zločini se dešavaju OVDE, počinioci su ljudi koji žive oko nas, koje možda poznajemo, s kojima smo možda rasli, družili se. S druge strane, većina odraslih građana Srbije se tokom devedesetih nagledala leševa, masakriranih tela, krvi, mesa i kostiju. Dakle, nema mesta zapomaganju nad preteranom osetljivošću. Oguglali smo odavno.

Međutim, kontinuirano potenciranje nasilja kod jednog broja ljudi vremenom može da izazove patološki strah, a kod drugog da pobudi nasilje. Raznorazne sociopate (a imamo ih svuda oko sebe) ohrabriće se, biće inspirisane, pobuđene, i eto opet novog kruga zla. Sve to doprinosi dodatnoj nesigurnosti društva koje je i bez toga na nesigurnim temeljima, devastirano i s vrlo klimavim vrednosnim sistemom – tačno onakvo kakvo odgovara aktuelnom tipu vlastodržaca.

Kad smo već kod politike, brzo se zaboravilo da je Aleksandar Vučić lično otvorio sezonu medijske strave i užasa – najpre konferencijom za novinare na kojoj su prvi put prikazane žrtve Belivukovog klana, a potom i čuvenom pričom o ćevapima i mlevenom mesu koju je izneo na TV Prva.

Zbog toga, opet, pitanje je zašto se sada čudimo. Put od mlevenog mesa do obezglavljenih tela ne samo da je kratak već je i krajnje logičan. Naučili smo, dakle, da vlast nastavlja tamo gde je stala i ne samo da neće odustati od aktuelnog trenda nego će ga intenzivirati – što je Vučić i najavio, komentarišući Vulinov performans.

U tom smislu, a i dosadašnja praksa to potvrđuje, aktivni partneri biće TV Pink i tabloidi – pre svih Informer, koji je nekako najbliži naprednjačkom srcu i izvoru informacija. Jer, kao i do sada, ne bi trebalo praviti preteranu razliku između onoga što ova dva medija objavljuju i onoga što vlast izgovara. Sve je to jedno te isto, samo je pitanje šta je u datom trenutku praktičnije.

Konačno, šta ćemo sad sa svim tim? Ima li rešenja, mehanizma koji bi mogao da utiče na situaciju u kojoj smo, da nas spasi strave i užasa? Po svoj prilici, nema. REM je očigledno (a to nismo morali da učimo, odavno se zna) u službi vlasti, totalno potčinjen njenim interesima.

O Ministarstvu kulture ne vredi ni da se govori, naročito posle antologijske ministarkine teze o vezi između obezglavljenih tela i slobode medija. Novinarska udruženja i Savet za štampu su u ovoj priči, nažalost, sasvim nevažni igrači – lišeni bilo kakve konkretne moći, teško da mogu uticati i na medijske fenomene manje povezane s vlašću nego što je to ovaj.

Jedina promena mogla bi da stigne iz baze – od građana. Medijski pismeniji, politički osetljiviji i društveno angažovaniji, samo bi oni mogli da utiču na ono što vlast izgovara, a Pink i tabloidi razrađuju. Ali sve to trenutno spada u domen naučne fantastike, daleke budućnosti i nečeg teško zamislivog.

Zato – opustimo se i dozvolimo užasu da, ako već nije, polako prodre u naš mentalni sistem. Pomirimo se s tim da ćemo gledati snimke leševa, klanja i masakra sve dok vlast ne okonča svoj rat protiv kriminala. A taj se rat zasad pokazao toliko politički lukrativan, da mu je teško videti kraj.

Edukacija!