Mustafa Kršo imao je manje od šest godina kada su on, njegov brat i majka, za smrt oca Huseina saznali preko fotografija emitovanih na televiziji. Više od tri decenije kasnije, fotografija egzekucije Huseina Krše i dalje je istaknuta kao nagrađeni rad World Press Photo-a, dok porodica upozorava da takvo prikazivanje iznova ubija njihovog oca. Ovaj slučaj otvara šire pitanje: kako ratne slike utiču na porodice žrtava, javnost, novinare i mogućnost stvarnog suočavanja sa prošlošću.
Cena javnog prikazivanja tuđe patnje
Fotografije i video-snimci mogu biti ključni dokazi zločina, ali mogu postati i moćno sredstvo manipulacije: mogu izazvati empatiju, pokrenuti javnost i dokumentovati patnju žrtava, ali, ako su istrgnuti iz konteksta ili namerno pogrešno predstavljeni, mogu širiti strah, mržnju i dehumanizovati „drugu stranu“.
Posledice izveštavanja ne oseća samo javnost, već i ljudi koji su predmet tih fotografija i snimaka, njihove porodice, ali i sami novinari.
Porodica ubijenog Huseina Krše, čija je smrt zabeležena na pomenutoj fotografiji, traži da se fotografija ukloni sa sajta WPP-a, a nagrada opozove, jer, kako je njegov sin Mustafa objasnio NUNS-u i BH novinarima, dok je fotografija nagrađena i istaknuta, njegov otac biva iznova ubijan. Mustafa Kršo imao je manje od šest godina kada mu je otac ubijen, a kako je naveo, on, njegov brat i majka za očevu smrt saznali su upravo preko fotografija koje su prikazane na televiziji.
O uticaju fotografija i video sadržaja koji prikazuju stradanje ljudi razgovarali smo sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom iz Međunarodne mreže pomoći IAN Bojanom Trivunčić.
Ona kaže za NUNS da javno, neetičko i senzacionalističko objavljivanje fotografija stradanja, za porodice žrtava i preživele često predstavlja dodatno nanošenje bola i patnje, posebno kada se slike njihovih najbližih prikazuju bez njihove saglasnosti, bez zaštite dostojanstva i bez razmišljanja o posledicama koje takvo izlaganje može imati.
„Ljudi koji su preživeli traumatski događaj ili izgubili blisku osobu mogu ostati sa osećajem nesigurnosti, ugroženosti i potpunog izostanka brige i zaštite od strane sistema i društva. Kada se njihova trauma javno prikazuje kao medijski sadržaj, mogu imati osećaj da su ostavljeni sami sa svojim bolom, izloženi pogledima drugih i lišeni prava na privatnost i dostojanstvo“, dodaje ona.
Svedočenje o zločinu ili učešće u propagandi
Fotografija egzekucije u Brčkom, nagrađena World Press Photo (WPP) nagradom 1993. godine, posmatrana je kao potresno svedočanstvo o ratu u Bosni i Hercegovini. U opisu fotografije pisalo je: “Policajac strelja muslimanskog snajperistu u potiljak nakon što je uhvaćen pored Brčkog i optužen da je pucao na srpski izbeglički konvoj”.
Zahvaljujući novinarki Barbari Matejčić koja je WPP-u ukazala da je ipak reč o civilu i njenom istraživanju koje je pokazalo da postoje verodostojni dokazi da je fotograf unapred znao da će doći do ubistva u Brčkom, reč “snajperista” promenjena je u “civil”.
Istraživanje Barbare Matejčić otvorilo je pitanje koje prevazilazi sudbinu jedne fotografije i jedne nagrade: gde je granica između novinarskog svedočenja o zločinu i učešća u njegovoj propagandnoj upotrebi.
Zbog ozbiljnih etičkih dilema Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje BH novinari uputili su World Press Photo fondaciji zahtev da opozove nagradu Spot News iz 1993. godine, dodeljenu Stojanoviću, na koji Fondacija još uvek nije odgovorila. Zbog toga je SafeJournalists mreža pokrenula peticiju. Zahtev je podržala i Skupština Evropske federacije novinara (EFJ), koja predstavlja više od 300.000 novinara u 44 zemlje, kroz 76 novinarskih udruženja i sindikata. Podrška je data kroz Rezoluciju o opozivu World Press Photo nagrade za 1993. godinu dodeljene Bojanu Stojanoviću, usvojenu 19. juna 2026. godine. |
Trauma koja se ponavlja
Fotografije i snimci nastradalih tokom ratova često su korišćeni u propagandne svrhe radi raspirivanja daljih sukoba i mržnje, dok je javni interes objavljivanja takvih sadržaja u medijima oduvek bio upitan, čak i kada se doda istinit kontekst. Prilikom odlučivanja o objavljivanju osetljivih sadržaja uvek treba uzeti u obzir svrhu, cilj i posledice onoga što objavljujemo.
Bojana Trivunčić kaže da treba da se zapitamo: šta je cilj prikazivanja određene fotografije, kome ona služi, kako doprinosi razumevanju događaja i kakve posledice može imati po porodice, preživele i ljude koji su žrtve poznavali.
„Važno je pokušati sagledati situaciju iz njihove perspektive i zapitati se kako bismo se osećali da se radi o nama ili našim bližnjima. Stalna dostupnost fotografija na internetu i u medijima može održavati osećaj da trauma nikada nije završena. Svako novo pojavljivanje slike može ponovo aktivirati traumatsko iskustvo i vraćati ljude u stanje bola, bespomoćnosti i emocionalne preplavljenosti. Ljudi tada mogu imati osećaj da trauma i dalje traje, da joj nema kraja i da ostaju trajno izloženi i nezaštićeni pred drugima“, objašnjava Trivunčić.
Ona dodaje da o traumama treba da se govori u javnom prostoru jer je to važan deo njihovog psihološkog i društvenog procesuiranja, ali je bitan način komuniciranja.
„Postoji velika razlika između odgovornog informisanja i senzacionalističkog prikazivanja nasilja. Objavljivanje eksplicitnih fotografija bez zaštite dostojanstva žrtava i njihovih porodica, bez razmišljanja o njihovim osećanjima i bez jasnog društvenog cilja, može dovesti do dodatnog povređivanja ljudi koji su već pretrpeli gubitak i nasilje“, kaže Trivunčić.
Fotografije nasilja između dokaza i propagande
Kada je ubijeni civil predstavljen kao „neprijateljski snajperista“, publici nije prikazan čovek koji je ubijen, već figura protivnika čije se stradanje može opravdati ili relativizovati. Na taj način slabi empatija prema žrtvama, dok se nasilje postepeno normalizuje i prikazuje kao razumljivo, očekivano ili čak nužno. Istovremeno, ovaj slučaj pokazuje koliko je važno da javnost razume kontekst vizuelnih sadržaja, naročito danas, kada su ratnohuškački narativi, jezik mržnje i propagandne podele i dalje prisutni u medijskom prostoru.
„Fotografije nasilja mogu imati veoma snažan emotivni i politički uticaj na društvo, naročito u sredinama koje imaju iskustvo ratova, kolektivnih trauma i dubokih društvenih podela. Kada se objavljuju bez konteksta ili se namerno pogrešno predstavljaju, mogu postati sredstvo manipulacije, propagande i podsticanja međunacionalne mržnje“, objašnjava Bojana Trivunčić.
„Takve fotografije mogu doprineti dehumanizaciji žrtava tako što ih svode na brojke, stereotipe ili neprijateljske figure bez ljudskosti, identiteta, lične priče. Na taj način postepeno se normalizuju nasilje i brutalnost, a empatija prema stradanju drugih ljudi slabi“, dodaje ona.
Manipulacije fotografijama, snimcima i svedočenjima ne utiču samo na to kako javnost razume jedan događaj, već i na to kako čitava društva pamte rat, žrtve i odgovornost. Kada se civil predstavi kao legitimna meta, kada se zločin prikrije ili kada se slika nasilja koristi za raspirivanje mržnje, javnost se udaljava od istine, a porodice žrtava ponovo se povređuju. Bez istinitih informacija, jasnog konteksta i spremnosti medija da odbiju propagandne narative, nema ni poverenja, ni odgovornosti, ni stvarnog pomirenja. Upravo zato je zadatak novinarstva da dokumentuje činjenice, ali i da spreči da one budu zloupotrebljene za nova poniženja žrtava i nove podele među ljudima.
Trauma svedočenja: Kako ratno izveštavanje utiče na novinare i fotoreportere
Izveštavanje iz rata i sa mesta ekstremnog nasilja ne ostavlja posledice samo na javnost, žrtve i njihove porodice, već i na one koji takve događaje profesionalno beleže. Novinari, novinarke i fotoreporteri, čak i kada nisu neposredni učesnici već posmatrači, često su izloženi traumatskim iskustvima koja mogu dugoročno uticati na njihovo mentalno i fizičko zdravlje.
Bojana Trivunčić objašnjava da boravak u ratnim sukobima i u centru ratnih dešavanja može biti veoma traumatičan, kao i za sve druge ljude koji se zateknu u vrtlogu rata. Novinari su, kako navodi, neretko i sami životno ugroženi, ali i samo svedočenje tuđem stradanju može imati snažan traumatski efekat.
„I direktna i indirektna traumatska iskustva, odnosno kontinuirano svedočenje nasilju, smrti i patnji drugih ljudi, mogu ostaviti ozbiljne posledice po mentalno, ali i fizičko zdravlje“, navodi Trivunčić.
Prema njenim rečima, novinari i fotoreporteri koji profesionalno svedoče nasilju najčešće se suočavaju sa izraženom anksioznošću, problemima sa spavanjem, nesanicom i košmarima, emocionalnom utrnulošću, razdražljivošću, iscrpljenošću, osećajem besmisla ili krivice zbog toga što su preživeli ili svedočili stradanju drugih. Traumatska sećanja, dodaje, mogu se nevoljno vraćati kroz slike, snove, intruzivne misli ili snažne emocionalne reakcije na podsetnike koji osobu vraćaju na preživljena iskustva.
Zbog toga je, ističe Trivunčić, važno da novinari, novinarke i fotoreporteri koji izveštavaju iz ratnih zona ili sa mesta ekstremnog nasilja budu pripremljeni i psihološki i etički. Psihološka priprema, kako kaže, podrazumeva da unapred budu upoznati sa vrstama nasilja, stradanja i ugroženosti kojima mogu prisustvovati, ali i sa načinima na koje takva iskustva mogu delovati na njih same.
Posebno je važno da nauče da prepoznaju trenutak kada im je potrebna podrška, da se sklone iz situacije, razgovaraju sa osobama koje mogu da im pomognu ili potraže profesionalnu pomoć. Trivunčić upozorava da kultura profesionalne izdržljivosti i očekivanje da novinari „moraju ostati stabilni i hladni“ često dovode do potiskivanja emocija i odlaganja traženja pomoći, što dugoročno može otežati oporavak.
„Upravo zbog toga važno je razvijati profesionalnu kulturu u kojoj briga o mentalnom zdravlju neće biti doživljena kao slabost, već kao odgovornost prema sebi pa i prema drugima“, kaže Trivunčić.
Kada je reč o etičkoj pripremi, ona naglašava da novinari i fotoreporteri moraju imati jasne profesionalne smernice, jer se u situacijama ekstremnog nasilja suočavaju sa veoma složenim i emocionalno intenzivnim dilemama.
„Upravo zato nije dovoljno oslanjati se samo na lični osećaj šta je ispravno, a šta nije, već je važno imati profesionalne smernice koje mogu pomoći u donošenju odluka. Iako etička pravila ne mogu uvek da otklone težinu donošenja neke odluke, mogu predstavljati važan okvir koji smanjuje prostor za proizvoljnost, senzacionalizam i dodatno povređivanje ljudi koji su već pretrpeli nasilje i gubitak“, zaključuje naša sagovornica.
