ENPostalo je već kliše reći da je novinarstvo kao profesija u dubokoj krizi, budući da egzistencija tog zanimnja u Srbiji počinje da zavisi od mnogo faktora. Međutim, kada se izuzmemo iz Beograda i njegovog epicentričnog Dešavanja Svega, možemo da uvidimo da se, zapravo, mukotrpne bitke vode u manjim zajednicima, toliko mučne i teške, da su čak i nepojmljive za uslove srpske metropole. No, svi smo bili nemi svedoci propasti Novog Pazara tokom smrtonosnih nokauta korona virusa, ali da nije bilo novinara i novinarki, koji su uspeli da izvuku informacije odatle i prenesu ih široj javnosti, možda građani nikada ne bi saznali kako je taj grad odjednom bačen u provaliju ove zarazne pošasti. Novinari u Novom Pazaru dele sudbinu kolega, pre svih onih koji rade u lokalnim medijima, iz Srbije, kaže novinar radija Sto plus i član Izvršnog odbora NUNS-a, Nikola Kočović. „Situacija je u ovom gradu za nijansu lošija, zbog celokupne, kompleksne i nestabilne situacije, političkih prilika, loše ekonomije“, ističe za NUNS.
NUNS: Pre nego što zasečemo trenutnu situaciju, vratimo se jedan do dva koraka unazad, u kakvom je, pre ove pandemije, bilo stanje novinarstva u Novom Pazaru? Kako su novinari bili tu pozicionirani?
NIKOLA KOČOVIĆ: Pravog novinarstva u ovom gradu, osim nekoliko pojedinaca i par medija, gotovo i da nema, a položaj novinara uglavnom zavisi od toga u kom mediju rade. Uređivačka politika mejnstrim medija jasno je definisana, imamo dve televizije: RTV Novi Pazar koja je režimska, naklonjena lokalnoj vlasti i politici Rasima Ljajića, i TV Sandžak koja je pod kontrolom Muamera Zukorlića, par radio stanica koje uglavnom emituju samo muziku, bez informativnog programa, kao i nekoliko internet portala – često neregistrovani kao mediji, sa sajtovima registrovanim u inostranstvu, sa nepotpisanim tekstovima, bez impresuma – koji su uglavnom okrenuti vlasti, dok je manji broj opozicioni. Onih koji izveštavaju u interesu javnosti, a ne politike ili vlasti, gotovo i da nema. U retke ubrajam radio Sto plus i internet portal A1, kao i pojedine dopisnike nacionalnih medija sa nezavisnom uređivačkom politikom.
Kakav je tada bio odnos gradske vlasti prema lokalnim novinarima?
– Odnos gradske vlasti prema novinarima se blago popravlja od 2016. godine, ali i dalje nije dovoljno dobar. Na pojedine događaje se ne pozivaju svi novinari, već samo oni koji rade za medije koji ih podržavaju, čime se ostali diskriminišu. Za sve škakljive teme ili one koje nisu u interesu lokalne samouprave, jedini način dobijanja bilo kakvih informacija je na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji, moram primetiti, lokalna samouprava poštuje. O odnosu lokalne samourpave prema novinarima i medijima slikovito govori i podatak o izdvajanjima sa sufinansiranje medijskih projekata po kojima je Novi Pazar među rekorderima u Srbiji više od 55 miliona dinara na godišnjem nivou. Većina tog novca, gotovo 90 odsto, ide RTV Novi Pazar – nekada Javnom preduzeću koje je istu količinu novca iz gradske kase dobijalo i kada je Grad bio njegov vlasnik – i njenim novinarima koji su osnovali produkcijske kuće ili udruženja građana, ostatak beogradskim tabloidima (Alo i Kurir) i lokalnim medijima.
Kakvo osećanje među novinarima tu na lokalu vlada?
– Vladaju ista osećanja kao i novinara širom Srbije. Oni koji rade u nezavisnim medijima nezadovoljni su stanjem u profesiji, zabrinuti za budućnost, imaju minimalna primanja, uplašeni za egzistenciju. Ništa nije bolji položaj ni onih koji rade u medijima pod kontrolom političara ili lokalne vlasti, ni njihova primanja nisu nešto veća, ali su redovna i sigurna. Bar za sada. Ono što je primetno da su i novinari počeli da se opredeljuju za određene stranke, političare, pa sve manje rade u interesu javnosti, zanemarujući osnovne postulate novinarstva, već nastupaju kao portparoli svojih nalogodavaca.
A sada prelazimo na glavnu stvar; prethodna godina prošla je pod velom straha i užasa korona virusa, te se svi sećamo „novopazarskog scenarija“. Kako su novinari u tim danima dolazila do informacija?
– Gotovo nikako, bar onih zvaničnih. Na primer, održavane su sednici Kriznog štaba, a novinari, osim jednog medija (RTV Novi Pazar), nisu pozivani, pa nisu imali prilike ništa da pitaju. Retke su bile izjave predstavnika Zavoda za javno zdravlje i Opšte bolnice, gotovo da do okončanja izbora nije smela nikakva informacija ili podatak da procuri, iako je broj bolesnih i preminulih iz dana u dan rastao. U tom trenutku smo mogli da prenosimo samo nezvanične informacije koje smo dobijali od lekara koji su, uplašeni za svoj posao, želeli da ostanu anonimni. Nakon izbora, zvaničnici su polako počeli da se “otvaraju”, na sednice lokalnog kriznog štaba su pozivani novinari, kao i u Opštu bolnicu kojom je tada rukovodio sadašnji državni sekretar Mirsad Đerlek. Počelo je tada sa svakodnevnim obaveštavanjem o broju obolelih i umrlih.Međutim, sa povratkom vd direktora Opšte bolnice Meha Mahmutovića, nastavilo se sa lošom praksom od pre, izjave se daju samo “podobnim” novinarima, za koje je siguran da neće pitati ništa škakljivo, a kada su ga pojedine kolege pitale zašto ne poziva sve novinare, rekao je da „epidemiološka situacija ne dozvoljava prisustvo većeg broja novinara”, iako su se konferncije u istoj prostoriji održavale i ranije i uz prisustvo više novinara.
Je l’ bilo zastrašivanja, pretnji, ucena, fizičkih napada?
– Nije bilo ekstremnih situacija, znam da je dopisnik Agencija Anadolija Medin Halilović verbalno napadnut u krugu Opšte bolnice od radnika obezbeđenja dok je izveštavao o protestu grupe građana koji traže odgovornost rukovodstva te zdravstvene ustanove zbog svega onoga što se dešavalo tokom leta prošle godine. Primera radi, imali smo situaciju da je jedan funkcioner našem radiju tokom juna, pre izbora, pretio tužbom zbog toga što, navodno, unosimo paniku objavljujući podatke o broju umrlih i obolelih, a da je kasnije, kada su nezadovoljni građani i lekari tražili njegovu odgovornost, molio da mu pošaljemo linkove svih objavljenih tekstova iz tog perioda kako bi se opravdao i rekao da je on sve vreme upozoravao građane da vode računa i da je situacija teška.
U kakvom je trenutno stanju Novi Pazar? Šta možemo da očekujemo od daljeg razvitka društveno-političke situacije po pitanju medijske slobode unutar tog grada?
– Ne očekujem apsolutno nikakve promene, bar ne u nekoj bližoj budućnosti. U prilog tome idu i podaci sa poslednjeg konkursa za sufinansiranje medijskih projekata, jasna je intencija lokalne vlasti. Čak i da dođe do promene lokalne vlasti, položaj medija i novinara se neće poboljšati. Lokalna vlast će imati svoje miljenike koje će nagrađivati šakom i kapom i preko kojih će plasirati informacije, dok će oni koji izveštavaju u interesu građana ostati u nezavidnoj položaju.
Šta mislite, na koji način bi mogla da se unapredi ili pak zaštiti pozicija novinara u Novom Pazaru?
– Kako lokalni mediji nemaju šansu da zarade novac za opstanak na tržištu i da uglavnom zavise od medijskih projekata, sa lokala ili ministarstva, jedina šansa su međunarodni donatori i podrška novinarskih udruženja. Nažalost, medijska pismenost među građanima je veoma niska, oni uglavnom ne shvataju važnost nezavisnih lokalnih medija, a oni i koji su svesni, zbog loše ekomomske situacije, nisu u mogućnosti da pomognu u vidu neke donacije. Novinarska udruženja bi trebalo više da se angažuju u ovom regionu, da budu na terenu, da se čuju problemi novinara iz Novog Pazara, Sjenice, Tutina, Raške, mnogi od njih nisu ni svesni svih svojih prava. Valjalo bi razgovoarati i sa čelnicima lokalnih samouprava, javnih preduzeća, ustanova, ne bi li se uticalo na njih da poštuju novinare, da znaju da obnašaju javne funkcije koje sa sobom nose odgovornost pred javnošću, koju novinari zastupaju.
