Biti na mestu dešavanja o kojem svi pričaju (čitaj: na mestu terorističkog napada u Londonu), biti na mestu glavne vesti, ali ne postati i sam vest, ne ući u bilans tragičnog dešavanja. Pri tome se treba držati i one “budimo ljudi, iako smo novinari”, jer koliko god vest bila važna, nijedna ekskluziva nije važnija od ljudskog života. To je moje naravočenije nakon ne tako kratkog izveštavanja o napetim dešavanja, a niz počinje 5. oktobra 2000. godine, nastavlja se paradama ponosa, oslikanim vozom ka Kosovskoj Mitrovici, i završava se (za sada) ničim izazvanim odlaskom u London, baš u trenutku terorističkog napada.
Nemirna četvorka u avionu
Četiri dana u Londonu, biću u dobrom društvu sa kolegama, obići ću neke velike medijske kuće – BBC, Gardijan, razgledaću neke drugačije kulise, fasade od ciglica, obići muzeje i što bi neki rekli videti “sve ono što su Britanci pokrali“, probaću fish and chips, obići znamenite pabove. Tako sam zamišljala svoju posetu Londonu, dugo se pripremala za nju.
Već na samom početku, kako sam sela u avion sve je dobilo neku drugačiju dimenziju. Planirano dremanje tokom tročasovnog leta sprečila je četvorka ispred mene – tri momka i jedna devojka, kako se kasnije ispostavilo, britanski državljani pakistanskog porekla. Oni se među putnicima nisu izdvajali po boji kože, već po ponašanju. Stalnom komešanju, dovikivanju, dobacivanju, čestom dozivanju stjuardesa, svakakvim zahtevima, enormnim količinama popijenih sokova. Jedini u avionu su tražili ćebad, jer im je bilo hladno, jednog od putnika, ni krivog ni dužnog, gađali su žvakom. Ipak, nisu bili zadovoljni uslugom na letu Air Serbia, pa se jedan od njih, nakon što je probao hranu, okrenuo ka meni i konstatovao: “Disgusting” (odvratno).
U redu, sve bi to moglo i da prođe kao ponašanje nemirne dece, (iako niko od njih to nije, svi su imali dobrano više od 20 godina) sve do trenutka kada se osetio dim cigareta. Pušenje u avionima je najstrože zabranjeno, pa je odreagovala stjuardesa. “Problematična četvorka” stalno je menjala sedišta, pa nije bilo lako utvrditi ko je “krivac”, ko je zapalio cigaretu. Stjuardesa je jednom od “osumnjičenih” otela paklicu i upaljač. To je prelilo prepunu čašu, pa je jedina žena u ekipi pod prismotrom konstatovala: “Nikad više na put sa muškarcima”. Izdato je i upozorenje, ali to ih nije sprečilo, pa se ubrzo dim ponovo osetio, ovog puta ispod ćebeta. Stjuardesa je zatim “najsumnjivijem” oduzela pasoš.
Jedna stjuardesa se izdvojila odlučnošću i pribranošću, ali to nije bilo dovoljno, pa su se uključili i putnici – nekoliko muškaraca koji su seli bliže četvorci, kako bi ih kontrolisali i sprečili da vršljaju po avionu. Tokom celog leta atmosfera je varničila. Ipak, sve se završilo bezbednim sletanjem na aerodom Hitrou, aplauzom pilotu i upadom londonske policije u avion i privođenjem četvoro putnika koji nisu sproveli teroristički akt, ali su propisno namučili putnike i posadu aviona.
Po izlasku iz aviona odmah zovem urednicu, javljam joj šta se desilo. Roming je roming, ali vest je vest. Moj prvi dan u Londonu protekao je u odgovaranju na brojne poruke, a na mom Facebook profilu već se zahuhtava rasprava o tome da sam “potencijalna bezbednosna opasnost” i da “vesti prate mene, a ne ja njih”, potegnuto je i pitanje iz čijeg izbornog štaba ću da izveštavam sa predstojećih predsedničkih izbora, “koga ću izmalerisati”.
Izveštavanje o terorizmu umesto suvenira
Taman se slegla prašina, drugi dan u Londonu prolazi uobičajeno, turistički, i treći dan počinje tako, kad, ne lezi vraže… Tokom obilaska Britanskog muzeja i kolekcije iz egipatskog i antičkog perioda, negde između divljenja Rozeti, zahvaljujući kojoj su dešifrovani hijeroglifi, i ostataka Partenona, stigla je poruka od kolege iz Beograda “Možeš li da se uključiš…?” I uključila sam se, sa koleginicom iz ekipe sela u taksi i uputila se ka Parlamentu.
Sve je izgledalo normalno, ni traga od panike, ni traga od straha koji bi trebalo da se širi terorizmom. Novinarsko biće mora da priđe najbliže dešavanju, najbliže što mu se može, do same policijske trake i ograđenog prostora koji je samo pola sata pre bio poprište terorističkog napada. Gomila kolega novinara i znatiželjnih turista, uživo uključenje uz zvuke helikoptera. Na samo sto metara odatle sve funkcioniše, otvorene prodavnice, puni pabovi, momak i devojka na prvom sastanku… Prosečnom posmatraču iz Srbije za oko bi zapalo i to da je on crne, a ona bele kože. Upoznali su se preko Facebooka, a njene fotografije su “vau” (nisam htela da prisluškujem, ali uvo se namestilo).
Dan samog terorističkog napada kao i dan posle prolaze u toliko dešavanja i utisaka da je teško svega se setiti, a uglavnom je sve je bilo podređeno izveštavanju, prikupljanju informacija, fono uključenjima. “Suveniri, nisam kupila suvenire, to ne smem da zaboravim”, ponavljam sama sebi.
Glavni utisak je “Ovi Britanci su baš cool. Kao da se ništa nije ni desilo, a ipak se desilo”. Kod London Tower-a nailazim na kinesko-španski par, mlada i mladoženja, bezbrižno se fotografišu i samo dan nakon terorističkog napada poručuju “Life goes on”. Dva dana novinarske groznice prekinla je neophodnost povratka u Beograd. Taj put je prošao je uz turbulencije i više puta ponovljene napomene kapetana “vežite pojaseve, ulazimo u zonu nemirnog leta”.
I da, sedela sam pored Renate koja je na samom kraju leta priznala da je deo ekipe Vikiliksa i prijateljica Asanža (ako je ona slagala mene i ja lažem vas).
