Izveštaj CPJ: Ubice novinara i dalje nekažnjene

CPJ je objavio podatke prema kojima u 81 odsto slučajeva niko nije odgovarao za ubistva novinara u dvanaest zemalja tokom poslednjih deset godina: Somaliji, Siriji, Iraku, Južnom Sudanu, Avganistanu, Meksiku, Filipinima, Brazilu, Pakistanu, Rusiji, Bangladešu i Indiji. Kao i da je tokom prethodne dekade smrt 226 od ukupno 278 novinara povezana sa istraživanjem ili izveštavanjem o korupciji, organizovanom kriminalu, ekstremističkim grupama, ili nepočinstvima vlasti – ostala nekažnjena.

“Zato blisko pratimo stanje u zemljama u kojima novinari stradaju zbog posla kojim se bave. Naravno, ubistvo nije jedino sredstvo ućutkivanja novinara. Postoje brojne metode koje upotrebljavaju autoritarni režimi, ali i pojedine tradicionalne demokratije: poput nadzora ili praćenja. Naravno, tu spadaju fizičko maltretiranje, uznemiravanje preko interneta, ili pak pritvaranje –što spada u tradicionalnije metode koje vlade upotrebljavaju protiv nezavisnih novinara”, kaže u intervjuu programska koordinatorka za Evropu i centralnu Aziju Komiteta za zaštitu novinara.

Podvlačeći da, prema njihovom istraživanju, u osam od deset slučajeva ubice novinara ostaju nekažnjene – Said ukazuje da medijski poslenici ne stradaju samo u autoritarnim režimima – već i u demokratskim.

Ipak, u svemu tome, kako kaže, trenutno u svetu prednjači Somalija.

“Ti slučajevi se ne istražuju, ili pak niko za to ne odgovara. Sve to oličava potpunu nekažnjivost – jer je pravda nedostižna. Somalija prednjači po broju nerešenih ubistava novinara u odnosu na sve druge zemlje zbog tamošnje političke situacije. Ukoliko bacimo pogled na listu slede Sirija, Irak, Južni Sudan i Avganistan. Naravno, okolnosti u vezi sa Avganistanom bi se mogle dodatno pogoršati nakon povlačenja koalicije koju su u toj zemlji predvodile Sjedinjene Države”, kaže Said – ukazujući da je reč o zemljama razorenim ratom sa krhkim pravosudnim i političkim sistemom.

Glas Amerike: Pominjali ste Avganistan. Da li ste vi i vaše kolege uvidele neku vrstu deteorizacije u izveštavanju i novinarskih sloboda uopšte – tokom poslednjih meseci od kada su talibani preuzeli vlast?

Said: Situacija je veoma zabrinjavajuća. Prvo načinom na koji se koalicija predvođena SAD-om povukla iz Avganistana. Nije se vodilo računa o novinarima koji su sarađivali sa brojnim međunarodnim medijima, uključujući i američke. Takođe, to je učinjeno bez razmišljanja o njihovoj bezbednosti pod talibanskom vlašću. Očekivano, brojni novinari pohrlili su da napuste Avganistan strahujući za svoje i živote članova porodica. Komitet za zaštitu novinara angažovan je u pružanju pomoći onima koji su želeli da pobegnu iz te zemlje i započnu život negde drugde. Taj rad se nastavlja jer ima još ljudi, ne samo međunarodnih nego i lokalnih medija, pripadnika manjina i žena. Brojni su izazovi pred njima. Situacija u Avganistanu u pogledu medijskih sloboda je mnogo gora. Kolege koje pokrivaju Avganistan izvestile su o brojnim napadima talibana na novinare – što ćemo nastaviti da pratimo i upozoravamo javnost.

Glas Amerike: Kako se u izveštaju kotira Rusija?

Said: Rusija je država sa veoma visokim brojem ubijenih novinara koji su nerešeni i niko nije priveden pravdi. Slučaj je hteo da zbog metodologije i proteka vremena – Rusija bude plasirana na tek desetoj poziciji. Pre desetogodišnjeg perioda, koji je obuhvaćen izveštajem, novinari su u Rusiji češće bili žrtve ubistava. Ruske vlasti se, međutim, sada koriste drugačijim metodama kako bi ih ućutkivali. Upotrebljavaju takozvani Zakon o stranim agentima – koji nezavisnim medijima onemogućava slobodan rad i između ostalog izveštavanje o progonu novinara. Rusija je jedan od najvećih tamničara medijskih radnika u regionu – odmah iza Turske i Belorusije, sudeći prema jednom od mojih preliminarnih istraživanja. U prošlosti ste verovatno čuli za slučajeve ubistva Ane Politikovske ili Natalije Estemirove, progone izveštača Nove gazete čiji je glavni urednik Dmitrij Miratov nedavno dobio Nobelovu nagradu – uz filipinsku novinarku Mariju Rešu. Pre nekoliko dana čuli smo i da je Evropski sud za ljudska prava presudio u slučaju novinara Maksima Maksimova – ubijenog 2004. godine. Ali nam to ne daje mnogo nade – jer smo uvereni da je ruske vlasti neće uvažiti – iako smo ponosni na to.

Glas Amerike: Sudeći prema izveštaju Meksiko je veoma nebezbedna zemlja za novinare. Nekoliko nerešenih ubistava počinjeno je u poslednje dve godine. Šta se tačno dešava u Meksiku?

Said: Meksiko je oduvek bila zemlja izazova jer rizici za nezavisne novinare ne dolaze samo od pripadnika vlasti – već i iz redova organizovanog kriminala i kartela. Ubistva izveštača su učestala, kao i pretnje koje im se upućuju. U tom smislu – Meksiko je jedna od najsmrtonosnijih država za novinare. Ne nalazi se među prve tri države našeg indeksa jer je u poslednje vreme ostvaren napredak u razrešavanju slučajeva ubijenih novinara.

Glas Amerike: U izveštaju se pominju i dve evropske zemlje: Malti i Slovačkoj. Dvoje istraživačkih novinara tamo je ubijeno – Dafne Karuana Galicija i Jan Kucijak. Da li tamo bilo nekog napretka u vezi sa tim slučajevima, ali i položajem novinara?

Said: Malta i Slovačka pomenute su kao države u kojima su stradali novinari. Bilo je nekakvog napretka u istragama tih zločina. Potpunu pravdu potrebno je ostvariti u oba slučaja. Uvideli smo izvestan napredak u sudskim procesima osumnjičenim za povezanost sa njihovim ubistvima.

Glas Amerike: U poslednjih 25-30 godina pet novinara na Balkanu je ubijeno ili umrlo pod nepoznatim okolnostima (Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić u Srbiji, Duško Jovanović u Crnoj Gori i Ivo Pukanić u Hrvatskoj). Do sada su osuđeni neposredni izvršioci Pukanićevog ubistva, ali se još ne zna ko stoji iza toga… Iako ovih slučajeva nema u izveštaju CPJ – kako vidite činjenicu da nema pomaka u slučajevima Vujasinović, Pantić i Jovanović, a deluje da suđenje u slučaju Ćuruvija traje beskrajno?

Said: Iako naš indeks pobrojava skorije slučajeve – to ne znači da smo zaboravili na ono što se događalo ranije. Sve što ste pomenuli nalazi se u našoj bazi ubijenih novinara. Slučaj Dade Vujasinović zaveden je kao nepotvrđen – što znači da u datom trenutku nije pronađeno dovoljno dokaza da je novinar ubijen u činu odmazde zbog posla kojim se bavila. Posebnu pažnju obraćali smo i obraćamo na slučaj ubistva Slavka Ćuruvije – zbog nazadovanja, ali i napredaka koji su ga obeležili. Takođe, podržali smo osnivanje i mandat Komisije za istraživanje ubistava novinara koje su činile brojne strane zainteresovane za te slučajeve. Nažalost, deluje da ta komisija nije toliko aktivna kao u ranijem periodu.

Prema mom mišljenju vlastima u Srbiji manjka političke volje da pravda u potpunosti bude dostignuta u slučajevima ubistava tih novinara. Nadam se da će komisija svoj rad uspeti da privede kraju, kao i da će vlasti Srbije, uključujući i pravosuđe, učestvovati u tome. To se pogotovo odnosi na proces koji se vodi zbog ubistva Slavka Ćuruvije. U vezi sa tim pitanje je da li je imalo smisla počinjati proces ispočetka kada je istraga već bila okončana. Potrebna je politička volja vlasti da se taj slučaj okonča i dostigne pun obim pravde u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, ali i u drugim naravno.

Glas Amerike: Bilo je i slučajeva napada koji nisu okončani smrtnih ishodom, poput postavljanja bombi na prozor spavaće sobe Dejana Anastasijevića, ili crnogorske novinarke Olivere Lakić – ustreljene s leđa, koji su ih pukim slučajem preživeli…. Nikada nisu rasvetljeni…. Kako gledate na to?

Said: Srećom, to dvoje novinara preživeli su te napade. Bavili smo se tim slučajevima… Pomogli smo Oliveri Lakić odmah posle incidenta. Svrha tih pokušaja bila je ućutkivanje novinara. Mnogo je bilo onih koji su strahovali od istraživačkog rada Olivere Lakić. Sve to pokazuje da je baviti se novinarstvom na Balkanu rizično i ispunjeno izazovima. To važi za istraživačke novinare koji izveštavaju o korupciji zvaničnika i organizovanom kriminalu.