[box align=’box-center’ id=’7883′]
Ali jeste prvi put, bar meni, da sam kao razlog za otkaz videla ono što je takozvani menadžment Slobodne Dalmacije naveo kao obrazloženje ” prekida saradnje ” sa Borisom Dežulovićem. Kažu da, ako sam dobro shvatila, moraju da plate puno para po sudskoj presudi zbog njegovog teksta, pa im je, valjda, jeftinije da te silne kune daju zvanično potvrđeno uvređenim dostojanstvima, nego za honorar novinaru koji im je, ako ništa drugo, svakim tekstom povećavao klikabilnost
To ja sad koristim njihov, menadžerski jezik. Klikabilnost ( clickability) je jedna od reči koja je, kao i mnoge u novome veku, izgubila osnovno značenje, bar u tom jeziku. Sadašnje je, za razliku od onog starog, više vezanog za tehničke mogućnosti, usmereno na šta drugo nego na pare: što više klikćemo na nešto, više para od oglašivača, pretplatnika i svih uključenih u lanac.
Pre par dana, objavljeno je da će dva američka dnevnika novinarima omogućiti da prate koliko su im čitani tekstovi u internet izdanjima. Naravno, ova odluka je predstavljena kao novina koja će pomoći i urednicima i novinarima da uvide šta posetioci internet izdanja najviše žele da pročitaju, što će, je li, poboljšati kvalitet i ponudu… nemam dara za biznis, pa ne znam baš da nastavim ovaj optimistično-pozitivan niz objašnjavanja odluke.
I oprostite mi, neukoj, bogovi sa menadžerskog Olimpa, ali vam ni reč ne verujem. Kao što ne verujem ni objašnjenju Slobodne Dalmacije, i ne zato što sam ptica zlosutnica, ili ekonomsko-marketinški neobrazovana. Ali obe ove odluke udaraju najniže u ono što se nekada zvalo novinarstvo. Nimalo mi nije teško da zamislim kako će autor teksta koji zaradi najmanje klikova biti brzinom svetlosti prešaltovan na razvrstavanje pošte ili bilo gde da bi se, makar prividno, zakamuflirao plan da ga se menadžment reši, jer nije “klikabilni” materijal. Tl;dr će, zbog sveopšte nemogućnosti zadržavanja pažnje, u tom mom sada više ne tako nemogućem scenariju postati glavna ocena kvaliteta objavljenog. Izvolite gole selebritije, ko će da klikće na reportaže o sirotinji iz neke tamo vukojebine.
Ili, kao u Dežulovićevom slučaju: usudio se da povredi dostojanstvo nekima koji su, logikom na kojoj bi im pozavideo i najuspešniji teoretičar zavere, vernik Haarpa i protivnik vakcina, zaključili da ubica devojke nije pronađen jer je, bože me sakloni, policija morala da štiti učesnike gej prajda. (Možemo i dalje tom iščašenom logikom: vest o “prekidu saradnje” je objavljena danas, na dan održavanja prajda u Zagrebu, koji je obezbeđivala policija. Ko zna koliko su istraga mogli da privedu kraju ti policajci i inspektori da nisu morali da se bakću… Nastavite sami.)
Sudska je poslednja, kriv je i Dežulović i Slobodna Dalmacija što su ugled, čast i dostojanstvo javnih ličnosti povređeni rečima “gnjida” i “stoka”. Buhahaha. Brate. Ako si javna ličnost, onda si izložen sudu javnosti, zar ne? “Gnjida”, “stoka” i sve ostale reči koje je Dežulović upotrebio ne bi kao argument za vređanje koristila ni tužibaba iz trećeg osnovne. Ako su se prepoznali u nekim drugim rečenicama, to ide na njihovu dušu, ali odluka upravljača Slobodnom Dalmacijom kao da je proistekla iz onog mog scenarija par pasusa iznad.
I da se opet igram brojkama: Dežulovićev otkaz vredi, ako me ne laže kursna lista, oko 20,000 evra. Toliko, naime, mora da se plati ovim uvređenima. Ne znam kolika je Dežulovićeva plata ili honorar, ali ako Vikipedija ne laže, prosečna mesečna zarada u Hrvatskoj je malo jače od 700 evra . Znači, mrka kapa, mora da se štedi, iz budžeta odlete dve i po godine nečijeg rada. Ova moja matematika nije baš precizna i služi mi samo kao putanja ka cilju: menadžment Slobodne Dalmacije, dakle, zaključuje da zahvaljujući Dežulovićevim tekstovima, ne može klikabilnošću da privredi te pare. Jednim udarcem dve muve – pisaće neko klikabilniji, ili što bi rekao sam Dežulović:“Neka im sad gnjide pišu!” – a rešili su se i jednog od retkih autora koji baš i nema dlake na jeziku i nije podlegao opšteprihvaćenom stilu autocenzure.
Win-win za menadžment.
Da budem iskrena, nemam baš preterano visoko mišljenje o mnogima koji se u ovim krajevima predstavljaju i smatraju novinarima, još manje o novim tekovinama savremenog sveta koji klikabilnost stavljaju kao prvu medijsku zapovest.
Ali ako već nema drugog izbora, onda nemojmo više da se lažemo: u tom novom svetu nema mesta otvaranju očiju, proveravanju podataka, suprotstavljanju mišljenja i svemu onom što su nas učili. Onaj ko iznosi informacije više nema moć, ona je danas u klikabilnosti. Ionako retko ko izdrži do kraja teksta, pogotovo ako taj tekst nije u slikama.