Koga mediji i tužilaštvo štite ćutanjem o padu helikoptera

Tog 14. marta 2015. objavljena je vest da je helikopter Vojske Srbije Mi-17, sa životno ugroženom bebom starom nekoliko dana, sleteo na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu i da je beba prebačena u Institut za majku i dete. A u martu, šest godina kasnije, obeležena je još jedna godišnjica pada helikoptera, nesreće u kojoj je poginulo šest osoba i beba.

Ni danas nisu poznate sve informacije iz okončane predistrage, niti okolnosti u donošenju odluka u vojnoj akciji transporta bebe. Ostala je misterija i zašto je objavljena vest da je helikopter sleteo, kao i to da li su i koje novinarske ekipe bile s ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom (SNS) na aerodromu.

„Očigledno je da je kampanja zatrpavanja istine uspela, u smislu da sve to i dalje lebdi negde u vazduhu, te da ni danas ne znamo ko je, kako i zašto sve to uradio. Zato što političari nisu bili spremni da priznaju svoje greške, a ni novinari nisu bili spremni da kažu, ako ništa drugo – šta su radili to veče“, kaže za Dosije novinar Dušan Mašić.

U padu helikoptera Mi-17, koji je u veoma nepovoljnim meteorološkim uslovima prevozio bebu iz Novog Pazara za Beograd, poginuli su piloti Omer Mehić i Milovan Đukarić, mehaničari-letači Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, dva zdravstvena radnika iz Novog Pazara – anesteziolog Dževad Ljajić i medicinski tehničar Miroslav Veselinović, kao i beba iz porodice Ademović.

Neka od pitanja koja su i dan-danas ostala bez jasnog odgovora jesu zbog čega je doneta odluka da helikopter, uprkos složenim meteorološkim uslovima, sleti na beogradski civilni aerodrom, a ne na vojni aerodrom u Batajnici, ili heliodrom kod Vojnomedicinske akademije (VMA), kao i ko je odlučio da se leti u Beograd, a ne u Kragujevac, Niš ili Kraljevo.

PROPUSTI I ZATAŠKAVANJE

Više javno tužilaštvo u Beogradu je u junu 2016. godine saopštilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka protiv onih koji su učestvovali u pripremanju i izvršenju zadatka, „jer nije utvrđeno da su s umišljajem, ili iz nehata, u konkretnom slučaju preduzete radnje koje bi predstavljale elemente bića bilo kog krivičnog dela“.

Ustanovljeno je i da je „u lancu komandovanja bilo propusta, ali da oni nemaju krivino-pravnu težinu, već eventualno disciplinsku“. Ni ova odluka, međutim, nije ostala bez nejasnoća. Više tužilaštvo je odbilo zahtev novinara Insajdera da im dostavi službenu belešku o tome da nema osnova za pokretanje istrage, uz obrazloženje da je to dokument „s čijom sadržinom je javnost već upoznata“, što je netačno.

Već prve informacije koje javnosti nisu bile poznate je to da je predistražni postupak vodila tužiteljka Gordana Jovanović, ali da ona nije potpisala odluku o tome da se ne pokreće postupak, već njena nadređena tužiteljka Nataša Krivokapić, i to u formi službene beleške. To može da znači, kako je tumačio Insajder, da je postupajuća tužiteljka smatrala da treba doneti drugačiju odluku, pa je zato odgovornost za odluku preuzela njena šefica.

Uglavnom, službena beleška nikada nije dostavljena novinarima, odnosno javnosti. Ilustrujući ozbiljne povrede prava javnosti da zna, tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je u izveštaju za 2016. godinu izdvojio nepostupanje Tužilaštva po rešenjima poverenika u slučaju pada vojnog helikoptera i slučaju Savamala.

PORAŽAVAJUĆA ULOGA MEDIJA

Ovo nisu jedini aspekti slučaja pada helikoptera koji su ostali upitni. Svoju ulogu imaju i mediji. Agencija Beta je objavila vest da je helikopter sleteo, da ga je sačekao ministar Lončar, i da su celu akciju organizovali on i tadašnji ministar vojni Bratislav Gašić (SNS).

Brojni portali su objavili, a onda obrisali ovu vest, nakon što ju je povukla Beta. Vest o uspešnoj akciji našla se i u sutrašnjem štampanom izdanju novosadskog Dnevnika. Tada je opravdano postavljeno pitanje namere iskorišćavanja celog događaja za političku promociju dvojice ministara, što su oni negirali. Zvanična verzija, u koju malo ko može da poveruje, jeste da je ministar Lončar bio sâm na aerodromu.

Novinar Vukašin Obradović, koji je bio na čelu NUNS u vreme ovih događaja, kaže za Dosije da je slanje ekipa na aerodrom i držanje redakcija u pripravnosti prevazišlo novinarske okvire.

„Ako bi se pokazalo da je neko naredio ekipama da čekaju na aerodromu, ili da budu u pripravnosti, onda bi se pokazalo da je cela priča da je posada donela odluku da sleti na aerodrom Nikola Tesla zapravo netačna. Odnosno, da je postojalo nekakvo naređenje da se po svaku cenu sleti na aerodrom“, ističe Obradović.

On smatra da su urednici upozoreni, te da je na njih „na neki način izvršen pritisak da celu priču zatvore tako što jednostavno ne govore o celom slučaju“. Ove godine predstavnici države nisu obeležili godišnjicu pada helikoptera, niti na bilo koji način pokazali da cene sedam izgubljenih života. To je, umesto njih, uradila grupa penzionisanih vazduhoplovaca. Tom prilikom, poručili su – država nastoji da tragediju prekrije zaborav.

Ko je bio pijan, a ko lud

Komisija koju je formirao komandant Ratnog vazduhoplostva Vojske Srbije je, pola meseca od pada helikoptera, utvrdila da je njegov osnovni uzrok ljudski faktor, „što se ogleda u neadekvatnom upravljanju letelicom u složenim vremenskim uslovima noću“.

„Posada je najverovatnije doživela prostornu dezorijentaciju kao posledicu zamora, emocionalne prenapregnutosti i kompromitovanom funkcijom pažnje, usled čega ne uspeva da odredi položaj vazduhoplova u prostoru pomoću instrumenata. Prisustvo alkohola kod vođe posade i letača tehničara pojačava prethodne manifestacije“, navedeno je u izveštaju Komisije koji je objavilo Ministarstvo odbrane. Prilog koji govori o nalazu alkohola u krvi nikada nije objavljen.