Ljiljana Stojanović: Priča o izdisaju lokalnih medija

Foto: YT Printscreen

U danu kada nastaje ovaj tekst u poštanskom sandučetu nas je sačekalo obaveštenje da je Centru za demokratiju i razvoij juga Srbije (NVO koja je osnivač Regionalne informativne agencije JUGpress), pokušano uručenje poziva iz Višeg suda u Beogradu, ali da nikog nije bilo u redakciji. I to baš u onih desetak minuta kada stvarno nikoga nije bilo.

Piše još i da će to što je stiglo (ne piše šta je ) biti u pisarnici Višeg suda u BEOGRADU, jedno tri’es dana, pa da izvolemo tamo doći da ga preuzmemo!

 

Šokirani smo ne samo mi već i advokat koji nas zastupa u slučaju tužbi privatne kompanije Milenijum tim. Nije mu jasno kako to nema obaveštenja da će to što je stiglo iz suda u prestonici biti u leskovačkoj pošti i da možemo da ga preuzmemo u narednih pet dana već da moramo u Beograd samo zbog toga.

 

Šta ako se desi da poštar zvoni baš u trenutku kada ste u toaletu i niste baš u situaciji da izađete i primite pošiljku iz Višeg suda u Beogradu?

 

Da li to znači da će činjenica da vam se baš u tom trenutku pripiškilo da vas skupo košta, put do Beograda i izgubljen dan. To znači oko šesto kilometara puta u oba pravca. I šta ako se desi da taj/ta kod koga/koje se nalazi ta stvar iz Višeg suda baš tog dana nije na poslu, nije se vratio/vratila sa pauze, otišao/otišla na sastanak van zgrade ? A kolege ne znaju gde se nalazi to po šta ste došli? Morate opet u Beograd, usput moleći svevišnjeg da će taj drugi put biti uspešan? Ili će Sud proglasili da je u pravu onaj ko vas je tužio.

 

Izgleda vam banalno sve ovo o čemu čitate? Neee, poštovanmi čitaoče, to je realnost. Jer, ako se na nijedan broj telefona istaknut na sajtu Višeg suda u Beogradu pola dana ne javlja niko, zašto bi bila besmislena pretpostavka da možda uopšte ne bude na poslu baš tog dana kada se zaputimo u Beograd.

 

Zapravo, ova situacija na najbolji mogući način prikazuje položaj lokalnih medija. Jer, ako ste „lokalac“, kako vole da nas zovu poneke kolege iz prestonice, vas, bre, neće čak ni da tuže u vašem gradu već isključivo u Beogradu. Zar to nije diskriminacija?

 

Pa će tako kompanije poput Mileniju tima, koja se u svojim saopštenjima redovno tipski hvali kako je mnogo uspešna, da vas finasijski iscrpljuje i besmislenim putovanjima do Beograda da bi ste uzeli nešto, što ne znate šta je zapravo, a stiglo vam iz Višeg suda i za očekivati je da ima neke rokove za odgovre. Jer, očekujete da pristignu nove tuužbe za istu stvar za koju vas je već tužio Milenijum tim.

 

E, tužili su vas i dvojica direktora njinih. Sledeće su verovatno tužbe njihovih radnika, jer, tradeći samo svoj posao naneli ste, možda, i njima duševni bol kada ste objavili izveštaje sa konferencija za novinare Narodne stranke na kojima su optužili ovu kompaniju za razne nezakonitosti.

 

I ne, nije u pitanju samo privatni biznis, zapravo je reč o privatnom biznisu i uspešnom poslovanju uz korišćenje javnih resursa, a to je suština javnog interesa u objavljivanju ovih izveštaja.

 

I naravno da je licemerno da Milenujum tim najavljuje u svojim saopštenjima da će novac koji uzmu od onih koje je tužio – pa i od glavne i odgovorne urednice Regionalne informativne agencije JUGpress i osnivača – uplatiti u humanitrane svrhe.

 

To znači da će preuspešna privatna kompanija, koja uglavnom radi poslove koji se plaćaju iz javnih budžeta, koje, inače, pune građani, biti humana od para koje će uzeti od dva lokalna medija koji jedva preživljavaju? I u kojima neki ljudi primaju kakve-takve plate i honorare.

 

Pa, kad ste već toliko humani, gospodo i drugovi iz super uspešne kompanije, što tu humanost ne pokažete i sad, od vaših para, ko vam brani?

 

Sem ove skaske sa sudom kakva je pozicija lokalnih medija pokazuje upravo slučaj ovih SLAPP tužbi. Da nije tuženo i nekoliko velikih medija iz Beograda, znate koga bi bilo briga za JUGpress i Vranjske? Nikoga. Na žalost, to pokazuje i vreme posle prvih tužbi. Tad se nešto pričalo, talasalo kroz medije. I to je bilo to.

 

Na žalost očigledna je istina da se sve manje razumemo sa kolegama iz prestonice, mi koji se borimo da dostojanstvo novinarske profesije sačuvamo u lokalu. Nepobitrna je činjenica da tvrdoglavo insistiranje na profesionalizmu, na poštovanju novinarskih etičkih strandarda, na odbijanju da budete pod kontrolom vlasti (iako se to, pokazuje se u praksi, itekako isplati) na lokalu je sto puta teže nego u prestonici.

 

Ali, dok se u prestonici „diže frka“ i zbog poprekog pogleda u pravcu novinara, kada radite u lokalu na mnoge stvari ste se, na žalost, već navikli. Da vas gledaju popreko, da vas optužuju, prozivaju, prave raznorasne smicalice, stalno pokušavaju na razne načine da diskredituju, šire laži o vama, crtaju metu na čelu, otvoreno ili prikriveno prete, finansijski iscrpljuju, maltretiraju članove porodice koji rade u javnom sektoru. I još mnogo toga.

 

Na žalost, tako sviknuti na svakakva nepočinstva novinari koji rade u lokalnim medijama, upravo tim malobrojnim, van kontrole vlasti, čak nisu ni preterano iznenađeni kada izostane stvarna podrška kolega iz Beogarda.

 

I to ne znači da opet sledeći put neće biti većina upravo ljudi iz lokala, kada tredba stati uz nekog u Beogradu, na bilo kom sastanku.

 

I skoro da nam je pa normalno (a nije) to odsustvo čak i radoznalosti kako planiramo (i da li planiramo) uopšte da preživimo kao medij u borbi za onim koji ima pare, moć, uticaj na svim nivoima koji, naravno „ne utiču“ na pravosuđe.

 

I skoro da nam je normalno što nikoga ne zanima kako funkcionišemo kada smo obeleženi i na spiskovima za razne komisije koje se bave ocenjivanjem medijskih projakata. Mora da im na tim spiskovima piše NO PASSARAN.

 

I skoro da nam, na žalost, može postati normalno da ni vrla opozicija, ma šta to značilo u zemlji Serbiji, ne shvata da sloboda medija ne znači samo to da se oni pojavljuju na javnom servisu. Jer, sledeći put će da im se desi, kada navrate u lokal, da neće imati ko o tome da obavesti građane.

 

Između ostalog i zato što nemaju pojma kakav uticaj mogu da imaju upravo ti lokalni mediji, koji su njima malo „fuj“ jer sanjaju javni servis, što redovno i pokazuju.

 

Zapravo, čitava ova priča oko tužbi Milenijum tima bi mogla da bude i priča o položaju malobrojnih nezavisnih lokalnih medija koji su na izdisaju. I retke to zanima i briga ih je. TO je prava slika novinarstva i medija u Srbiji.

 

(Autorka je urednica Regionalne agencije JUGpress iz Leskovca)

 

Projekat Slobodni novinari – temelj profesionalnog izveštavanja se realizuje u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj Uniji“ koji se sprovodi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom.

Tagovi

Povezani tekstovi