EN
Enterijer.
Narodna skupštine Republike Srbije. Odbor za kulturu i informisanje.
Utorak, kasno veče. (Medijski) mrak.
Sednici prisustvuje 13 poslanika. Poklapanje s brojem gostiju na Tajnoj večeri najverovatnije je slučajan.
Skupu koji će – ispostaviće se – trajati gotovo tri sata (plus pauza) predsedava narodni poslanik Nebojša Bakarec (ranije iz poslaničke klupe poručivao da su mediji u vlasništvu „Junajted grupe” stvorile „bolesnu atmosferu” koja je „dovela do masovnih ubistava”).
Nacionalni parlament kasnije će saopštiti da su na predlog Zakona o javnom informisanju i medijima poslanici podneli ukupno 237 amandmana. Vlada i odbor prihvatili su dva. Ona koje je podneo Bakarec.
Kad je u pitanju Zakon o elektronskim medijima, takođe su prošla dva od ukupno 130 amandmana. Na predloge Zakona o javnim medijskim servisima i Zakona o privremenom uređivanju njihove naplate podneseno je devet amandmana i svi su odbijeni.
Prva scena: Ni divlji zapad ni kafana
Van sale u kojoj se održavala sednica, Koalicija za slobodu medija i organizacija CRTA pozvale su javnost da podrži peticiju kojom se od vlade i narodnih poslanika traži da hitno izmene nacrte medijskih zakona.
Odbor je, međutim, radio po ranije utvrđenom dnevnom redu. Bakarec je uglavnom držao stvari pod kontrolom.
Fini sako na tanke bele linije. Naočare. Leptir-mašna. Dezen odgovara maramici koja elegantno pada preko džepa. Na stolu laptop sa slikom predsednika Aleksandra Vučića i logom Srpske napredne stranke (SNS).
Bakarec (nonšalantno): Vlada je, dakle, predložila Skupštini da sve ove amandmane narodnih poslanika koje sam pročitao – odbije. Sada otvaram raspravu. Prvo, ako želi predstavnik Ministarstva za informisanje da nešto kaže o tome, može. A i ne mora.
Tatjana Manojlović iz Demokratske stranke (DS) izrazila je žaljenje što je vlada praktično odbila sve predloge opozicije.
Manojlović: Moram priznati da me to ne iznenađuje. Srbija je zemlja koja tone u potpuni mrak, u kojoj se guši sloboda mišljenja i u kojoj je sve manje slobodne reči. Samim tim što je za ministra postavljena osoba (Mihailo Jovanović prim. aut) koja nema nikakve veze s informisanjem, govori o odnosu vlasti prema ovom veoma važnom segmentu društva.
Bakarec (prekida koleginicu): Gospođo Manojlović, imamo tačku dnevnog reda. Nije tema izbor ministra. Ovo nije Divlji zapad i nije kafana.
Manojlović (nastavlja izlaganje): Godinu dana po postavljanju ministra još uvek nije postavljena osoba koja bi bila pomoćnik zadužen za sektor informisanja. Gde ćete slikovitiji prikaz?
Bakarec (insistira): Gospođo, imate li nešto da kažete o dnevnom redu?
Manojlović: Uz pomoć Koalicije za slobodu medija i drugih domaćih eksperata pokušali smo da spasimo šta se spasiti može, da pokušamo da umanjimo štetu. Zadržavam dozu pozitivnog razmišljanja i optimizma, pa ću zamoliti kolege vladajuće stranke da glasaju za amandmane opozicionih poslanika.
Plot twist: Nisu.
Druga scena: Povratak vojvode (ali ne luksemburškog!)
Umesto toga predsedavajući Bakarec odlučio se za strategiju zamene teza.
Bakarec (trijumfalno): Rekli ste, dakle, da su vam eksperti iz inostranstva pisali amandmane. Jesu to neki eksperti Dragana Šolaka, iz Luksemburga?
Manojlović (iznervirano): Ja to nisam rekla! Pogledajte stenogram (čuje se slabije, njen mikrofon je isključen). Ne možete tako da lažete. Dajte mi reč!
Plot twist: Nije dobila reč.
Nastavak sednice protekao je ipak u – ako ne konstruktivnoj i kolegijalnoj, a onda barem – manje dramatičnoj atmosferi.
Nezaobilazna tačka u koju se sve rasprave o medijskim zakonima vraćaju jeste zloglasna 1998.
Vojislav Šešelj, kasnije osuđen za zločin protiv čovečnosti, promovisao je Zakon o informisanju koji je poslužio tadašnjoj vlasti (SPS, JUL, SRS) da se obračunava s medijima i novinarima, kroz ogromne kazne i oduzimanje redakcijske i lične imovine.
Manojlović (po drugoj tački, ponovo dobija reč): Nije slučajno da se 25 godina nakon donošenja najstrašnijih, najmračnijih zakona, na taj neslavni jubilej, donosi set zakona koji nas vraća na početak tranzicionog perioda i vraćaju nas potpunom medijskom mraku.
(Priseća se): U to vreme Aleksandar Vučić bio je samo ministar. Mogao je da se na najbrutalniji način obračunava i gasi medije. Sada je avanzovao i postao glavni i odgovorni urednik svih medija nad kojima ima mogućnost kontrole.
Red govorenja uzela je i predstavnica pokreta Dveri Tamara Milenković Kerković.
Milenković Kerković (obraća se Bakarecu): Meni je žao, predsedniče, što vi dopuštate političke tirade na jednom Odboru za kulturu. Žao mi je što smo čuli sve, ali ništa o ovim zakonima.
(I dalje se obraća Bakarecu): Podsećam vas, ako smo već na političkom terenu, da je razrušena zemlja ostavljena nakon 1999, a čini mi se da je u tom periodu današnji predsednik bio ministar. Tada su ljudi gubili glavu.
Predsedavajući Bakarec našao se prozvanim.
Bakarec (deluje kao relativizujući faktor): Zakon iz 1998. je ovde negativno apostrofiran. Taj zakon nije bio idealan, ali pazite – to je 1998. Kada je bila diskusija o zakonu iz 2009. UNS i NUNS su govori da je predlog gori od onog iz 1998. Ja moram da dodam jednu drastičnu razliku: 2009. je mirnodopska godina. Te, 1998, vodio se rat, to se stalno zaboravlja. Ljudi moji!
(prebacuje hemijsku iz jedne u drugu ruku): Taj zakon treba posmatrati kroz krizu ratnog vremena. A postoji jedna velika razlika. Mediji su sada slobodni, pa mogu slobodno da kritikuju i izveštavaju o sadašnjem predlogu. Te, 2009, svi su bili pod kontrolom vlasti i vrlo slabo su izveštavali.
| NIŠTA OD FUNKCIONERSKE KAMPANJE
U međuvremenu je održana još jedna sednica Odbora za kulturu i informisanje, 12. po redu.
Na mnogo manje sadržajnoj sednici izglasan amandman o zabrani funkcionerske kampanje. Sada se predviđa da 30 dana (umesto prvobitno predviđenih 10) pre održavanja izbora mediji ne mogu da izveštavaju o funkcionerima koji su kandidati za državne funkcije. To se odnosi na situacije kada otvaraju infrastrukturne projekte i slično.
Mediji tako ne bi trebalo da izveštavaju o javnim skupovima ukoliko na njima učestvuju kandidati za javne funkcije (za predsednika, za narodne poslanike, poslanike u pokrajinskoj skupštini, kao i za odbornike u lokalnim samoupravama).
|
Treća scena: Zreli za anale
Poslanica Danijela Grujić iz Stranke slobode i pravde (SSP) kritikovala je odredbe predloženog privremenog načina naplate takse za javne servise.
Grujić: O ovome smo govorili i prošle godine, ako me sećanje dobro služi. Opet se sve produžava na još godinu dana, čime ovo rešenje gubi privremeni karakter i polako postaje stalno. Zakon je pritom i represivan, ne vodi računa o volji građana i zaštiti javnog interesa, koji je javni servis davno izgubio.
(Oštrije): Medijski javni servis ne informiše građane o otvorenim aferama vlasti, o ekonomskom stanju koje je izuzetno loše, o kriminalno-koruptivnim vezama vlasti, ali ni o progonu neistomišljenika i novinara nezavisnih medija.
Predsedavajući Bakarec transformisao je svoj lik.
Bakarec (sada vrlo ljubazno): Zahvaljujem, Gospođo Grujić na načinu na koji se obraćate i vašem uvek konstruktivnom doprinosu.
Staša Stojanović (SNS) na ovom mestu zapitala se o kojim to aferama poslanica govori, jer – valjda je svima jasno – afera nema.
Deo poslanika zahtevao je da se taksa na javni servis ne naplaćuje od građana, s obzirom na to da, kako kažu, ne služi njihovom interesu i ne poštuje sopstveni slogan: „Vaše pravo da znate sve.”
Bilo je, međutim, i drugačijih viđenja. Nataša Knežević Tasić (SNS), na primer, oduševljena je pokrajinskim javnim servisom.
Knežević Tasić (oduševljeno): Romska redakcija na Radio Televiziji Vojvodine ima (naglašava svaki slog) i-zu-ze-tno kvalitetne sadržaje, kako informativnog i kulturnog tako i zabavnog programa. Kada je bivši urednik redakcije Petar Nikolić odlazio u penziju, došli su profesori Univerziteta u Novom Sadu da ga isprate. Rekli su da bolje reportaže nisu videli ni na jednoj televiziji, samo u programu na romskom jeziku RTV-a.
(anegdotski): Ministru sam se samo jednom obratila za pomoć. Nisam tražila ništa za sebe, već za Rome koji su radili na RTV-u, bili su na nekom ugovoru, nevidljivi. Pisala sam ministru i ti ljudi su zaposleni. Meni to govori da ukoliko neko želi da pomogne, to i može. Karakter čoveka ne određuje fotelja, nego njegova dela.
Nataša Jovanović (SNS, ex SRS) istakla je da se ovde radi o „izvrsnim medijskim zakonima” koji će, kako smatra, „ući u anale kvalitetne skupštinske rasprave”.
Jovanović (s radikalskim senzibilitetom za multikulturne sredine): U višenacionalnoj sredini vrlo je važno da taj javni servis funkcioniše bez trzavica, bez problema. O tome je govorila i uvažena operska diva, gospođa Nataša Tasić.
(obraća se predsedavajućem): Vrlo dobro znate, gospodine Bakarec, da za vreme žute tajkunske vlasti na RTV-u nisu primali ni plate. O programskom sadržaju da i ne govorim. Sve samo da bi Dragan Đilas prodavao maglu i tako zaradio 619 miliona evra.
(s izrazitom pažnjom na lični dignitet): Ne mogu ni zbog ličnog digniteta, a ni ovog odbora, a pre svega Narodne skupštine da dopustim da nam Tatjana Manojlović drži predavanja šta je moral i da li postoji demokratija.
(Dolazi do ključne poente): I da se u svakom njenom obraćaju spominje predsednik Aleksandar Vučić, koji je zaslužan što imamo takav ekonomski rast, pa i takvu zgradu RTV. Za mene je to neverovatno!
Četvrta scena: U sačekuši
Sednica je trajala i trajala.
Rečima samog Bakareca: „izvinite, umoran sam”, „već smo zanoćili” i „bojim se da je vreme odocnelo”.
Morao se, naravno, jedan segment izdvojiti za priču o epskoj borbi Istoka i Zapada. Na primer, u interpretaciji SPS-a, kroz reči poslanice Dunje Simonović Bratić.
Simonović Bratić: To je jedna sramota, jedna politička priča uvučena u priču o medijima. Borba za prevlast, što za veliki kapital što za uređivanje politike koja nije nimalo naklonjena prema nama kao državi, našem suverenitetu. Sve u saradnji s onima koji nam direktno traže da radimo ono što njima odgovara.
Ovo što smo upravo doživeli od strane ekipe Televizije N1, koja je ušla samo da snimi predstavnicu prozapadne opozicije i onda demonstrativno izašla, takav je primer agresije i nepoštovanja svih nas ovde da je to bez presedana. Ovo je dokaz neverovatnog pritiska zapadnih zemalja na nas. Pitala sam novinara koji je počeo ovde da mota kablove zašto ne ostanu da čuju i nas ostale.
Predsedavajući je bio pod snažnim utiskom.
Bakarec (fascinirano): Zaista mi je prijatno kada bilo ko drugi ovo izgovori, pa ne moram ja. Hvala vam što ste primetili da se radi o klasičnoj medijskoj sačekuši, da je neko imao da izvergla šta ima i da pobegne.
Nacionalno jedinstvo bilo je na konopcima kada se u debatu, u miroljubivom tonu, uključila poslanica Nada Macura (SNS).
Macura (u prenosu se ne vidi da li je obučena slojevito): Pre svega da pozdravim predsedavajućeg i predstavnike ministarstva. Ne bih želela da se gledamo preko nišana. Moramo demokratski da posmatramo ovo što je stavljeno pred nas, moramo da se usaglasimo. U jednom smo čamcu, dok jedni veslaju u jednom, a drugi u drugom smeru.
(Moralno): U programima se mora voditi računa o kulturi. Ono što vi preko ovih medija upućujete… Novinari koji intervjuišu predsednika Vučića, sa toliko nekulture, pa ne možete da mu upadate u reč, ma kakav da je. A on je priznat od većine naroda, da je dobar i da vodi u prosperitetnu budućnost. Ne možete mu upadati u reč na konferencijama za štampu. Kultura mora da bude zastupljena kod novinara.
Amandman predsedavajućeg Bakareca ocenila je na vrlo jezgrovit način: „Ono što bih ja rekla, Nebojša, odličan je!”
Bakarec se zahvalio svima na plodnoj saradnji i izrazio nadu da će i u novom sazivu parlamenta – dakle, posle izbora koji se očekuju 17. decembra – ponovo biti član Odbora za kulturu i informisanje.
