Hoću o groznim vestima koje nemaju direktne veze sa njima gore, pa logično i ne dolaze od njih; a i da znaju za te grozne vesti ništa nam ne bi vredelo, odbile bi se kao gumena kuglica za glasanje. Jer, mi smo dole, daleko ispod ciljeva. Visokih. Nesagledinih. Neobjašnjivih.
Mi smo mali i brinemo o malim stvarima.
Dakle, pre nekoliko dana sam čula da je moja divna prijateljica teško bolesna. Ne viđamo se baš toliko često, ali to su prijateljstva koja vreme ne briše; naprotiv, cementira ih, pa svaka bol boli i onu drugu. Bilo nas je četiri. I još je. Prilično različitih, a opet toliko sličnih i bliskih, sa toliko zajedničkih lepih i manje lepih, pa i loših uspomena, da nema boje koja će to prekriti, gumice koja će izbrisati.
Nekoliko meseci ranije druga, nešto manje bliska, ali veoma draga koleginica za koju me vezuje vreme moje prve profesionalnosti i najvažnijih odluka u životu, otišla je na – hemoterapiju. Drži se junački. Iako je više usamljena nego što smo mi iz naše generacije. Jer, njenih je manje nego nas, mada nas ne dele neke baš velike godine.
U međuvremenu sam saznala da je jedan divan čovek, poznat mnogo više nego moje sve drugarice i ja, pa i svi čitaoci, u vrlo teškom stanju; nadam se ne na izdisaju. Bila bi to tragedija, ne samo za njegovu porodicu, već i sve misleće i kreativne ljude koji su mnoge decenije ili koju manje preturili sa njim. Sa nama, bez nas ili protiv, to danas nije važno.
Mogla bih još da nabrajam, puno ih je već otišlo, a one tri bolesti su više nego dovoljne. Jer, svi mi oko nas imamo takve ljude i takve bolesti. Nije potrebno da budu poznati dalje od drugog ćoška ili kolena, druge generacije; dovoljno je samo da su ljudi koji časno žive. Bez kojih i naš život, naši životi nisu i ne mogu biti isti.
Nije ovo žalopojka; svi mi iz gornjih pasusa smo u predvorju zrelog doba, na kraju srednjeg, ako to blaže zvuči, ili bar jednom stopom u novom; zlatna šesta decenija ili korak-dva u sedmoj. Da prevedem mlađima kojima neke decenije zvuče strašno, pedeset i kusur ili 60 i nešto. Kao vaša mama, tetka, ujak, kum, omiljeni učitelj, prva vaspitačica. Nije malo, ali još mnogo više od toga – nije mnogo. Te decenije. Ko ne veruje neka pogleda kako i kod nas i u svetu mnogi ljudi izgledaju i žive u tim godinama; poletni, radni, zgodni, pametni, stvaraju uveliko, zabavljaju nas, podučavaju.
Pogledajte i svoj komšiluk, bacite pogled na porodicu i familiju i videćete da pedeset i neka nije prepreka za život, naprotiv. Sigurna sam i da svako od onih mlađih ima nekog iz ovog našeg doba s kim se druži, makar ga računa “rajom”.
Jasno, u godinama smo kad smrt nije baš tako neznana i nezvana, ali još je se klonimo. I ona nas. Uglavnom ne pravimo niti koje će haljinom kao Amandina iz “Sto godina samoće” tegoban život odlagati, učiniti ga dužim. Zarad osvete i tuđe boli. Ne, u godinama smo, dobro decenijama, kad strepimo od loših vesti, ali više od njih očekujemo mnoge radosne; deca maturirala, neka već diplomirala, dobila nagradu, stipendiju, zaposlila se, verila ili odlučila da probaju svoj život s nekim, kuće se, čekaju bebu, prvu, drugu… Neki, ne baš malobrojni, čekaju unapređenje ili bar priznanje, neki sa penzijom u dogledno vreme ili već u njoj, ali često nam se omakne smešak kao u vreme prve ljubavi.
Ima li čega lošeg u tome? Ili smo pogrešili računicu i vreme?
Da li i naše generacije iz pedeset i neke, one iz decenije pre i kasnije, treba da budu zadovoljne time što ih je bukvalni rat poštedeo, pa nisu među prosekom smrtnosti nacije od četvrdesetak ili manje? Kao u vreme Velikog i Drugog rata i godinama posle njih. Zar mi, u vreme koje više nije ratno, nemamo prava da živimo bar koliko i naši roditelji i rođaci, dovoljno čili da doživimo i unuke, pa sklopimo oči? (Uz brigu i brid što svojoj deci nismo obezbedili, ne više – neka svako brine za svoj buđelar i stan – nego bolje, mir i spokoj da mogu širom otvorenih očiju da čekaju život.)
Znam dabome, da će mnogi s pravom reći; a šta je sa decom, zar su deca manje važna? Svakog dana u Srbiji, kao i u Srpskoj, celoj BiH, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, ali često i dalje od naših zemljica, osvane apel za pomoć nekom teško obolelom detetu. Malom ili malo većem, ali detetu. Ima sijaset apela i za mlade od dvadesetak, tridesetak godina čiji roditelji i prijatelji nisu u stanju da obezbede dovoljno novca za lečenje. I često umiru tu pred nama. Zar oni nisu zaslužili da žive bar koliko mi?
Naravno da jesu, makar toliko, a da je volje i sreće i puno više. Jer, zbog njihovih života i mi živimo i mi se radujemo, bar bi tako bilo prirodno. I bilo bi logično da ne skupljamo dinar-dva, KM-dve, evro-dva za njihov spas, nego da smo im obezbedili sve to. Svi mi koji se zajedno zovemo država, pardon, države. Ako već radimo većinom za malo para, ako već plaćamo od te bede osiguranje, ako glasamo za vođe i vođice, zbog čega u javnim kasama nema novca za tu decu, za te mladiće i devojke, pa i za nas koji više nismo baš mladi, ali rano je za odlaske?
Na ova pitanja neću odgovarati, jer bih morala da povučem obećenja iz prvog pasusa. Morala bih da objasnim zašto mislim da je moja bliska prijateljica prerano došla u teško stanje i zbog čega je moja draga koleginica na hemoterapiji, makar šta je njihov put tamo ubrzalo.
I morala bih da pomenem sve što su onih decenija, a previše ih je, preturile, one i mi, preko glave, pluća, materice, žlezda, mozga. Stres i postraumatske sindrome izazvane ratom – posebno u tzv. meštovitim brakovima, znate ono Srpkinja i Hrvat, Bošnjakinja i Srbin… – pa osiromašeni uranijum i kasetne bombe, glad koja je mnoge morila jer su tenkovi bili preči, neodležane upale pluća. Bušne čizme i poderane kapute. Pa i prodate slike i knjige, bakinu rukom rađenu posteljinu, dedinu lovačku pušku, očev trofejni pištolj, majčin prsten. Ili olimpijske medalje i odlikovanja koja se budzašto valjaju po buvljacima.
I još mnogo toga što deceniju, dve, tri kasnije ispostavi račun.
Kao i ona svemoćna tranzicija u kojoj smo mi već decenijama i koja lagano metastazira po svima nama, tera nas na prevremene odlaske, našu decu van granica ili u zajednički stan za više generacija, a nas kod doktora. I ne samo to, nego ubeđuje nas vrlo ubedljivim sredstvima – otkazom, minilacem, izvršiteljima, javnim prozivkama čak i kad nismo tzv. javni radnici… – da ne mislimo, da ne radimo, da ne dišemo. Jer je svako ko misli, radi i diše – protiv. A to je novi krug straha, bede i stresa. I odlazaka.
