Za prva dva dozvola nije ni tražena, ni dobijena, dok je treći primer toliko bizaran da bi – čak i u slučaju da je dozvola postojala – prevazišao dimenzije autorskih prava i zašao u domen humoreske: vlasnik jednih dnevnih novina objavljuje kompletan intervju koji je dao za druge dnevne novine!
Svi ovi tekstovi su – podrazumeva se – bazirani na kritici Aleksandra Vučića, Rodićevog aktuelnog arhineprijatelja.
I svi su – što takođe ne mora da se objašnjava – po profesionalnim standardima, daru s kojim su napisani, stepenom pismenosti i obaveštenosti, nekoliko svetlosnih godina udaljeni od onoga u čemu je prosečan čitalac “Kurira” donedavno mogao da uživa.
U pitanju je, dakle, čist dobitak za “Kurir”.
Ali, zanimljivo bi bilo čuti čime to Rodić pravda krađu nečije intelektualne svojine i beskrupulozno otimanje nečijeg rada, truda, talenta i znanja. Da li to što je trenutno u nemilosti velikog vožda opravdava lopovluk? I da li to što mu je sada teško, znači da ćemo svi morati da upregnemo sve svoje kapacitete i omogućimo mu da svoje novine puni bez uloženog dinara?
Da li Rodićev hod po mukama podrazumeva da je sve ono što se nađe u drugim medijima – njegovo vlasništvo, njegova prćija?
Rodić je trenutno žrtva medijske hajke tabloida i tabloidnih televizija. Napadaju ga iz svih oružja.
To, međutim, ne opravdava lopovluk. Uostalom, napadani su i drugi (gotovo isto toliko žestoko, vrlo često baš u Rodićevim novinama), pa nisu krali. Ni od Rodića, ni od bilo koga drugog.
