EN
Ova kratka priča istovremeno ilustruje problem medijskih fotografa, pa i čitave redakcije, u eri digitalnih sadržaja i zaštite privatnosti i podataka o ličnosti i daje odgovor na pitanje da li neko ko se prepozna na fotografiji uz medijski sadržaj uživa zaštitu.
No, pre davanja odgovora, valjalo bi razložiti sve činioce ponaosob.
Privatnost kao jedno od ljudskih prava predstavlja društveni i subjektivni konstrukt koji se razvijao decenijama i koji dobija specifičan oblik pojavom interneta i uobičajenim deljenje intime od samog pojedinca. Ipak, odavno je postalo jasno da privatnost nije isto što i intima, mada uobičajeno idu zajedno. Privatnost uživa svaki čitalac medijskog sadržaja, kada obeduje u obližnjem restoranu u krugu porodice, ali i kada protestuje na ulicama zbog nekažnjenog zagađivanja vazduha. Iako bismo prvu situaciju povezali sa intimom, drugu svakako ne bismo, ali bi svejedno obe situacije mogli da podvedemo pod pravo na privatnost.
Podatak o ličnosti odnosi se na svaki podatak koji nas čini određenim ili odredivim, ili se odnosi na nas, i ima tendenciju da se odnosi na gotovo sve odnose koji se mogu zamisliti. Zaštita podataka o ličnosti, iako ljudskoj pravo, novija je tema u medijima, a svoj značaj prevashodno duguje višemilionskim upravnim merama izrečenim širom zemalja Evropske unije nakon usvajanja Opšte uredbe o zaštiti podataka. Srbija je, po ugledu na Uredbu, usvojila Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali uz odsustvo ovih mera.
Iako se pravo na privatnost i pravo na zaštitu podataka o ličnosti često poklapaju, ne podrazumeva se da svako objavljivanje podataka o nekom licu nedozvoljeno zadire u nečiju privatnost, i obrnuto – da je svako iznošenje nečijih ličnih prilika, nezakonita obrada podataka o ličnosti.
Da bi fotografija nekog lica uopšte predstavljala podatak o ličnosti, pre svega mora da potpada pod navedenu definiciju podatka, a to bi značilo da je moguća neka dalja obrada, po pravilu, upotrebom tehnologije ili nekih drugih podataka. Primera radi, naše slike koje su pohranjene u bazi Ministarstva unutrašnjih poslova za izdavanje putnih dokumenata moguće je pretražiti na osnovu slike nas prilikom prelaska granice. Drugi primer je da pored fotografije lica postoji još neki podatak, kao što je to ime i prezime. Ovo je čest slučaj sa pojedincima koji su važni za rad medija, bilo kao sagovornici, bilo kao teme rada.
Ono što je važno jeste da je u tim slučajevima primena Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, a koji bi sličan vid obrade da je u pitanju neki poslodavac stavio pod stroga pravila zakonska ograničena, i u dobrom delu za medije isključena. Razlog je vrlo jednostavan – uloga medija je za društvo dovoljno značajna da bismo je ograničavali opštim pravilima zaštite podataka o ličnosti. Ovo, naravno, ne znači da mediji nemaju odgovornost kada je u pitanju pojedinac, njegov život, njegova prava, pa i privatnost.
Kada je reč o fotografiji ličnosti već poznate javnosti iz političkog, kulturnog ili uopšteno javnog života, onda je ovo pitanje odnosa prava javnosti da zna i slobode izražavanja, s jedne strane, i prava pojedinca, s druge. Fotografije iz sfere njihovog profesionalnog delovanja, makar i profesionalno znači političko, su svakako u domenu prava javnost da zna i slobode izražavanja. Gotovo bez izuzetka, takve su i one, na izgled privatne fotografija, a koje ukazuju na oprečnost, ili neku nedoslednost, između nečijeg profesionalnog delovanja i ponašanja u privatnoj sferi. To se primerice odnosi na objavljivanje informacije da se ministar zdravlja leči u inostranstvu, da su deca ministra prosvete školuju u privatnim školama, ili da zagovornici jednostavnog života i kritičari luksuza u posedu imaju neprocenjive materijalne dragocenosti.
Kada je reč o objavljivanju fotografije osobe sa nekog javnog mesta, a koja nije poznata javnosti, makar ta javnost bila malobrojna publika kojoj je objavljivanje, niti je namera fotografije da osoba bude prepoznata već je podrška priči u koju je objavljena, ne govorimo o obradi podataka o ličnosti, a, uglavnom, ni o zadiranju u nečiju privatnost.
Hipotetički, možemo da govorimo o povredi časti nekog lica, ukoliko je, primera radi, reč o stavljanju osobe u kontekst njoj potpuno stran i neprijatan. Primer beskućnika prikazanog u priči o narkomaniji s početka teksta je jedan takav slučaj. Fotografija neke nepoznate osobe uz tekst o korupciji svakako bi bio drugi. Međutim, fotografija prolaznika, ili nemih posmatrača nekog događaja, svakako da ne bi bila osnov za naplatu štete od medija, urednika ili novinara, odnosno fotografa.
Naravno, odgovornost medija je da prema fotografijama postupaju s dužnom pažnjom i poštovanjem lica. I otuda obaveza da fotografija prati kontekst teksta, nezavisno od dužina, uz koji se postavlja.
Da slika govori hiljadu reči verovatno smo se i pojedinačno više puta uverili. Štaviše, oslanjanje ne tih hiljadu neizrečenih reči može za posledicu da ima i pogrešno razumevanje istine, događaja koji bi trebalo da se kroz sliku ilustruje, motive ili stanja pojedinaca na slici.
Fotografisanje lica u novinarskom poslu postoji od početka nastanka fotografije. Reportaže, ali i druge forme novinarskog, tačnije medijskog rada, nezamislive su bez fotografija ili snimaka. Sama činjenica da se jednom na toj fotografiji možemo naći i mi kao slučajni (ne)akteri a da u tekstu mi nismo tema, niti se možemo povezati sa njima, a obično je reč o nekoj negativnoj priči, ne ispunjava uslove da možemo da tražimo, i dobijamo, uklanjanje medijskog sadržaja ili odštetu dovoljnu za put oko sveta.
Nevena Ružić, pravnica
