Vidi se koliko građani imaju prava na slobodan medij i na to da ih ne zaluđuju svi samo isfabrikovanim izmišljotinama. Bez slobodnih medija nema slobode izbora, a to su zatvorski uslovi.
Vidi se da je ugroženo pravo na život i egzistenciju novinara koji rade svoj posao pošteno i u javnom interesu. Takođe, da su im ugroženi članovi porodice.
Vidi se sposobnost da odbranimo ljudsko dostojanstvo i sposobnost da se bude solidaran sa svakim ko se za to bori.
Svako ko sad kaže “ne znam i ne zanima me” bira – logor Srbija.
Vranjske postoje 23 godine. Samo su za vreme bombardovanja jednom prestale da izlaze i o tome treba da razmisle svi oni koji prihvataju podmetnutu tezu da je ova vlast “dala” Vranjskim više nego prethodna i da nije na delu gušenje slobode govora nego navodno “tržišno nesnalaženje” njenog vlasnika.
Pitanje Vranjskih je konačno pitanje da li ćemo da dozvolimo da se svaki lokalni šerif sa partijskom knjižicom iživljava nad novinarima i njihovim porodicama.
Da li ćemo da prihvatimo da su sve poluge države samo instrumenti za nagradu ili kaznu koju određuju vlasnici partijskih knjižica.
Da li poreska inspekcija sme da žmuri na nekoliko miliona duga provladinih Večernjih novosti, a da odlazi u Vranjske sa naredbom da ugasi svetlo. To nije poreska inspekcija, to je onda batina kojom se prebijaju i radnici Goše i Ratka Mitrovića i svih drugih preduzeća.
Ko ugasi svetlo u Vranju, ugasio ga je u celoj Srbiji.
[box align=’box-center’ id=’14098′]
