Ponekad mi se čini da ćemo svi da izginemo u generacijskim podelama, deljenjima i imenovanjima. Znate ono: ovi što su rođeni posle Drugog svetskog rata su baby boomers, pa ovi od ranih 60-tih do polovine 70-tih su generacija X. Pre neku godinu, nas ostale kategorisali su kao milenijalse, ali su raspon godina razvukli jako široko, nešto kao, od 1978. pa do 2000. godine. Tako ispade da ljudi koji su mladi dobili potomstvo i ta njihova deca, pripadaju istoj generaciji. Naravno, uočili su to i sociolozi, psiholozi i ostali koji se bave generacijama, pa su pre neki mesec skovali novi termin – ksenijal. Odnosi se na rođene od 1978. do 1983. godine. Na sajtu Gardijana ima i test da proverite da li ste ksenijal. Imam skor od celih 100 odsto.
Koji smo vam mi, zapravo? Teorija kaže: mi smo kombinacija generacije X i milenijalsa. Sećamo se vokmena i audio kaseta, gledali smo „Princa sa Bel Era“, ali baratamo novim tehnologijama jednako dobro kao milenijalci koji su se rodili kad je internet već nastao. Sa psihološke strane, razlikujemo se od milenijalsa jer nismo razmaženi, a oni kao jesu. Tu dolazimo do njih.
Znate šta, svi ti tekstovi u kojima se piša po milenijalsima nisu ništa drugo nego klasično coktanje matoraca nad tim kakva je ova današnja mladež i kuda ide ovaj svet. Ta pojava postoji otkad je sveta i veka, samo se još niko nije setio da je digne na nivo društvene nauke. A sad kad su od pljuvanja po mlađima od sebe napravili nauku, ja sam ta koja se pita kuda ide ovaj svet? Zašto cela nauka o nečemu što je Đorđe Čvarkov iz „Državnog posla“ sažeo u kratko i jasno: „Mladi su govna“? Zato što su društvene nauke već duže vreme u krizi, pa daj da kenjaju o čemu god, samo da bi se nekako vratili u centar pažnje.
U mentorskom radu moraš nekad da zauzmeš i oštriji pristup (kapiram da je slično kao kad gajiš decu). I jeste, imali smo svakojakih situacija zbog tih driblanja: od toga da mi se dete zaledi i mesec dana se plaši da napiše tekst u strahu da će opet da zabrlja, preko ljutnje, do suza. Izvinite, drugari, ali i ja otplačem kad potrošim nedelje i nedelje rada na nešto, a onda neko koga smatram autoritetom sedne i, sve red po red, objasni mi da sam uradila pogrešno. Ovde je jako bitno da ne budeš stoka, da se ne dereš i da se ne rugaš što plaču. Ne zato što su razmaženi milenijalsi, nego zato što su ljudska bića kojima je stalo da posao urade dobro. I zato što su im to prvi koraci, a ti si onaj koji ih drži za ručice i uči ih da hodaju. Uostalom, i beba kad prohoda, pa padne, udari u plač.
Novine su timski rad i svaki šraf je jednako bitan. Da, možda sam ja gospoja urednica koja piše tekstove za naslovnu stranu, ali neće novine izaći ako neko ne sedne i ne napiše sadržaj (to vam je kod nas malo složeniji posao od običnog prekucavanja naslova, jer treba izdvojiti tekstove koji su hajlajt tekućeg broja). Najveću posvećenost sam videla kada mi je najnoviji štićenik saopštio da ide u rodni grad na duže, ali da zovem ako treba neki antrfile. Antrfile! To svakog mrzi da radi, to su vam oni okviri sa dopunskim informacijama, tabelama i slično. Moje dete se samo javlja da radi taj smarački posao, a može lepo da uživa kod keve i ćaleta i bleji na pivu sa ortacima.
Naravno da milenijalsi imaju mane, naravno da bih ih ponekad otreskala o zid. Na primer, kad mi stigne mejl: „Mentorka, evo teksta, mnogo je dobar.“ Pa sunce ti balavo, moje je da kažem da li je dobar ili nije. Ili kad čujem: „Meni je važno da se moj tekst meni sviđa.“ Pa ne pišeš za sebe, crno dete. Ako ih zadesi sreća da dobiju naslovnu stranu, potrebne su nedelje da ih spustimo na zemlju. Kad sednemo da učimo, upadaju u reč, kao da sve znaju, pa ponekad popizdiš i pitaš: „A što ti ja ovo pričam ako sve znaš?“ A onda vidiš onaj postiđeni pogled i shvatiš da svako njihovo „da, da, da“ i „jao, jeste, znam“ kojim te prekidaju, služi samo da prikriju neznanje jer ga se stide. Bespotrebno, ali se stide.
Kad bolje razmislim, nije ta „ksenijal“ kovanica bez veze. U firmi u kojoj većinu čine ljudi generacije X, gde milenijalsi dolaze na praksu, stvarno je potreban poneki ksenijal da bude most između svetova. I tačno je da mi ksenijalci imamo osobine jednih i drugih. Na primer, dok ovi iz generacije X misle da je žensko plakanje na poslu neoprostivi fejl, ja mislim da je važnije da ih naučim kako da plaču, a da ne pokvare šminku. Da, njanjavi smo i osetljivi i jedni i drugi. X-evi misle da će ih očvrsnuti vojničkim metodama svojih baby boom roditelja. Ne, neće.
Najviše me plaši to što znam da je „mojoj deci“ sa nama ovde okej, dok neki njihovi vršnjaci izlaze sa fakulteta i uleću pravo u korporativne zverinjake. Nebitno da li medijske ili iz neke druge industrije. Bojim se jer tamo nema nikog da im kaže šta rade dobro, a šta ne, što im niko neće reći: mala, mali, bićeš super jednog dana. Što im profesionalne sudbine zavise od toga da li su nekome lično simpatični ili ne, a ne od toga koliko su talentovani i vredni. Jer, tamo gde je sve biznis i pravljenje love, niko nema vremena da proizvede kvalitetan kadar.
Sami su u bari punoj krokodila i žive „Igre gladi“. Nije ni čudo što je to, recimo, film njihove generacije.
