EN
U ponedeljak popodne, znam tačno i vreme jer sam žurio kod moje prijateljice Seške na preferans, dakle između 16.30 i 17 časova deo Zvezdare ispod parne strane Bulevara je uvršten u „krug dvojke“.
Stajao sam na početnoj stanici tramvaja na linijama 5, 6, 7 i 14, kad se iznenada pojavila rasklimatana šklopocija sa oznakom linije broj dva, garažni broj 2297. Nisam imao problema da uđem, jer idem samo do „Liona“, ali su me uveseljavali komentari onih koji se nisu usuđivali da to učine: „Gde ide ova dvojka“, „Otkud dvojka na ovoj stanici“, „To je petica, samo naopako“, „A jel vozi ovo do Cvetka“…
Slično je bilo i na narednim stanicama, više je putnika ostajalo da čeka poznate brojeve nego što je htelo da se provoza ovim neočekivanim „krugom dvojke“… Jedan od onih što su ipak ušli kod „Kluza“ otišao je do kočničara da ga pita gde vozi ovaj tramvaj, a onda se vratio, krsteći se s obe ruke: „Kaže da nema pojma!“
Objašnjenje je sasvim prozaično, zbog sudara kod Vukovog spomenika, svi su tramvaji usmereni duž Bulevara, pa se tako i ova „dvojka“ provozala do okretnice na vrhu Ustaničke. Nekad su u sličnim situacijama tramvaji koristili depo kod opštine Zvezdara, ali tu je sad jedan od simbola novog beogradskog urbanizma, po trijadi paljevina, prenamena, poklon…
* * *
Sutradan je sve bilo po starom, pa sam se peticom provozao do Dorćola, da bih prisustvovao obeležavanju tri decenije postojanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije. „Dorćol Platz“ je fizički izvan „kruga dvojke“, ali tu se uglavnom održavaju skupovi onih za koje patrijotska orijentacija misli da će ih uvrediti tim nazivom. NUNS u tom smislu gotovo da prednjači…
Pitao me nešto kasnije moj prijatelj Nele Krstić u bifeu „Herceg Novi“ kakva je bila svečanost, a ja se našalih „sedam sakoa, pet kravata“… E, sad može biti da su se neke koleginice svečano obukle, pa koliko toliko popravile utisak ne toliko o tužnom skupu koliko o još tužnijem izgledu čitavog ceha.
Tome sam i sam doprineo, došavši u papučama koje inače nosim, iskrzanim farmerkama i džemperu koji još pamti prve godine NUNS-a, plus problemi sa zubima, zbog čega mi nije bilo prijatno kad me je kolega Veljko Pajović zamolio da kao učesnik i svedok kažem nešto direktno u program N1 televizije povodom ovog jubileja.
* * *
S druge strane, bilo mi je drago što sam makar ja tom prilikom pomenuo prvog predsednika Dragana Nikitovića (1930-1997), koga su nekako zabašurili rečenicom da je „tog 26. marta 1994. godine 350 prisutnih novinara osnovalo novo udruženje i izabralo prvo rukovodstvo“.
Zaista smatram da je njegovim izborom NUNS u startu dobio na prepoznatljivosti, profesionalnom autoritetu i dignitetu, baš kao što su tome doprineli i članovi prvog Izvršnog odbora, u kome su pored Nikite bili i Hari Štajner, Stevan Nikšić (1946-2023), Aleksandar Timofejev, Verica Rupar, Dimitrije Boarov, Ofelija Backović, Cvijetin Milivojević, Isidora Sekulić (1944-2018), Olivija Rusovac (1942-2021), Gordana Suša (1946-2021) i Dušan Mašić (1964-2022).
Milan Vlajčić (1939-2022) izabran je za prvog predsednika Suda časti NUNS-a, a članovi su bili Aleksandar Nenadović (1927-2006), Slavoljub Đukić (1928-2019), Milan Milošević i Jan Briza (1946-2014).
U prvi Nadzorni odbor NUNS-a ušli su Dragoš Ivanović (1928-2009, kao predsednik), Milutin Mitrović (1931-2020), Margita Cvetković, Mario Brudar i Nebojša Vuković.
Prva Komisija NUNS-a za prijem novih članova radila je u sastavu: Vladan Radosavljević (1960-2022, predsednik), Zoran Mamula (1964-2001), Tanja Jordović, Živoslav Miloradović i Nadežda Gaće.
Prvi član NUNS-a, sa članskom kartom broj 1, bio je Predrag Milojević (1901-1999), veteran i legenda srpskog novinarstva između dva rata, urednik i dopisnik Politike iz sveta.
Može biti da sam ja već zarđao i da imam neka zastarela shvatanja o „svečanim akademijama“, ali nekako mi falilo pominjanje svih ovih ljudi, posebno onih od kojih smo se baš tu u „Dorćol Platzu“ opraštali par dana po objavljivanju vesti o njihovom preranom odlasku.
Ima Đorđe Balašević (1953-2021) u onoj pesmi o danu posle ponedeljka i stih koji kaže „eh, gde si bila prethodnih aprila dok sam još bio svežiji“.
Uskoro, tačnije 26. aprila ove godine, navršiće se pune dve decenije od kako se redovno „obraćam naciji“, kako je to govorio moj prijatelj Stojan Drčelić (1964-2022). Nisam baš srećan što su mi u poslednje vreme tekstovi baš dugački, znam da neće propasti svet ako baš sve ne pomenem, pa sam baš u to ime pogledao šta sam objavljivao 28. marta u nekim sada već davnim godinama.
2005, beše ponedeljak: Slušam prepirku dvojice kafanskih filozofa oko toga da li je kod nas vladajući sistem demokradija ili derokratija. Obojica insistiraju na svojoj jednoslovnoj intervenciji, mada je suština ista: Oni koji ovde vladaju, kradu i deru narodu kožu s leđa.
2006, utorak: Svaki pravi „partizanovac“ mora ovih dana da bude tužan. Ne zbog izgubljene titule, jer se ne može uvek biti najbolji, već zbog stotine talentovanih dečaka koji su godinama potiskivani da bi baš ovih petnaestak tatinih sinova i promašenih investicija dospeli do prvog tima.
2007, sreda: „Šta ćemo, nema Vlade…“; „Idemo na privremeno finansiranje!“; „A kad bude i Vlada…2; „Stabilizovaćemo budžet!“; „A ako sad padne neka kinta?“; „Šta će nam onda Vlada!“
(Deo razgovora komšije Ganeta i taksiste Joce, dok su juče popunjavali Loto listić, iščekajući svog ortaka, molera Vladu.)
* * *
2024, četvrtak: Demokradija i derokratija nikad više i nikad jače udruženo na delu, Partizan opet kratak za titulu, a Vlade ni na pomolu…
Izvor: Nova.rs
