Pledoaje Željka Mitrovića za Vučićevu ratnu politiku: Autorski tekst Radeta Veljanovskog

Ništa novo na Novom jutru televizije Pink! „Kada je došao internet, svi elektronski mediji u svetu su se politički profilisali.“ Tako je u subotu oko 11:00, u emisiji Novo jutro, vlasnik Pinka Željko Mitrović započeo objašnjavanje svog uređivačkog koncepta dodavši da su se i oni opredelili da podrže ono što je za razvoj zemlje najbolje, što je politika aktuelne vlasti.

 

Da bi neko opravdao ono što radi, a što je mimo demokratskih standarda, pravila i zakona, najbolje je da počne sa tim da tako radi ceo svet.

 

Hvalospevi vlasti i predsedniku Vučiću usledili su obilato, začinjeni dokazima Mitrovićeve invencije i pronicljivosti, jer, eto, on je još pre izbora prognozirao da će lista Srbija ne sme da stane osvojiti najmanje 46 odsto glasova, a to je rekao i svojim prijateljima uključujući i Bebu Popovića.

 

„Ove izbore dobio je jedan čovek, Aleksandar Vučić. Vučić je najzreliji političar za dugo, dugo vremena“, nastavio je vlasnik Pinka da dokazuje apologetski pristup, uz priču o uspesima, projektima i razvoju koji je dogurao do 70 kanala ružičaste TV imperije.

 

Mitrović je, da se podsetimo, u trenutku kada je proslavljao 25 godina postojanja svog medijskog preduzeća, otvoreno rekao da je Pink režimska televizija. Nije prestao to da dokazuje, kao da se radi o nečemu što je legitimno, što se podrazumeva, što je čak društveno poželjno. Drugi su demantovali ono što je očigledno i što sam vlasnik ne skriva i tako doprinosili konfuziji u kojoj se zabašuruju kriterijumi, opšti interes, zakonske odredbe.

 

Čemu onda zabrana osnivanja elektronskih medija od strane političkih stranaka, ako televizija može permanentno da promoviše određenu političku opciju i njenog lidera iako joj politička organizacija nije osnivač? Čemu zakonske obaveze o zaštiti političkog pluralizma, ravnopravnosti političkih aktera, nediskriminaciji, pravu građana da budu objektivno i uravnoteženo informisani, ako televizija sa dozvolom za nacionalno pokrivanje, svesno i transparentno podržava vladajuću politiku.

 

Nivo profesionalizma ove televizije i sopstvenog angažmana dokazala je i voditeljka koja je svom poslodavcu i uredniku postavila pitanje od nesumnjivog javnog značaja: zašto joj je za prethodni mesec smanjio platu.

 

Naivci su možda očekivali da će Mitroviću biti postavljeno pitanje o izostanku monitoringa Pink televizije u periodu predizborne kampanje, od strane regulatora elektronskih medija. Ali tu se krije još jedan od dokaza o volšebno pretpostavljenom konsenzusu da četiri televizije sa nacionalnim pokrivanjem, među kojima je i Pink, i ne treba nadgledati niti o načinu njihovog rada obaveštavati javnost. Pa oni su dokazali da rade dobro, što u takvom poimanju stvari znači, rade za vlast i šta ima da ih neko kontroliše.

 

Mitrović je, da se podsetimo, u trenutku kada je proslavljao 25 godina postojanja svog medijskog preduzeća, otvoreno rekao da je Pink režimska televizija. Nije prestao to da dokazuje, kao da se radi o nečemu što je legitimno, što se podrazumeva, što je čak društveno poželjno. Drugi su demantovali ono što je očigledno i što sam vlasnik ne skriva i tako doprinosili konfuziji u kojoj se zabašuruju kriterijumi, opšti interes, zakonske odredbe.

 

Čemu onda zabrana osnivanja elektronskih medija od strane političkih stranaka, ako televizija može permanentno da promoviše određenu političku opciju i njenog lidera iako joj politička organizacija nije osnivač? Čemu zakonske obaveze o zaštiti političkog pluralizma, ravnopravnosti političkih aktera, nediskriminaciji, pravu građana da budu objektivno i uravnoteženo informisani, ako televizija sa dozvolom za nacionalno pokrivanje, svesno i transparentno podržava vladajuću politiku.

 

Nivo profesionalizma ove televizije i sopstvenog angažmana dokazala je i voditeljka koja je svom poslodavcu i uredniku postavila pitanje od nesumnjivog javnog značaja: zašto joj je za prethodni mesec smanjio platu.

 

Naivci su možda očekivali da će Mitroviću biti postavljeno pitanje o izostanku monitoringa Pink televizije u periodu predizborne kampanje, od strane regulatora elektronskih medija. Ali tu se krije još jedan od dokaza o volšebno pretpostavljenom konsenzusu da četiri televizije sa nacionalnim pokrivanjem, među kojima je i Pink, i ne treba nadgledati niti o načinu njihovog rada obaveštavati javnost. Pa oni su dokazali da rade dobro, što u takvom poimanju stvari znači, rade za vlast i šta ima da ih neko kontroliše.

 

Mitrović je, da se podsetimo, u trenutku kada je proslavljao 25 godina postojanja svog medijskog preduzeća, otvoreno rekao da je Pink režimska televizija. Nije prestao to da dokazuje, kao da se radi o nečemu što je legitimno, što se podrazumeva, što je čak društveno poželjno. Drugi su demantovali ono što je očigledno i što sam vlasnik ne skriva i tako doprinosili konfuziji u kojoj se zabašuruju kriterijumi, opšti interes, zakonske odredbe.

 

Čemu onda zabrana osnivanja elektronskih medija od strane političkih stranaka, ako televizija može permanentno da promoviše određenu političku opciju i njenog lidera iako joj politička organizacija nije osnivač? Čemu zakonske obaveze o zaštiti političkog pluralizma, ravnopravnosti političkih aktera, nediskriminaciji, pravu građana da budu objektivno i uravnoteženo informisani, ako televizija sa dozvolom za nacionalno pokrivanje, svesno i transparentno podržava vladajuću politiku.

 

Nivo profesionalizma ove televizije i sopstvenog angažmana dokazala je i voditeljka koja je svom poslodavcu i uredniku postavila pitanje od nesumnjivog javnog značaja: zašto joj je za prethodni mesec smanjio platu.

 

Naivci su možda očekivali da će Mitroviću biti postavljeno pitanje o izostanku monitoringa Pink televizije u periodu predizborne kampanje, od strane regulatora elektronskih medija. Ali tu se krije još jedan od dokaza o volšebno pretpostavljenom konsenzusu da četiri televizije sa nacionalnim pokrivanjem, među kojima je i Pink, i ne treba nadgledati niti o načinu njihovog rada obaveštavati javnost. Pa oni su dokazali da rade dobro, što u takvom poimanju stvari znači, rade za vlast i šta ima da ih neko kontroliše.

 

Mitrović je, da se podsetimo, u trenutku kada je proslavljao 25 godina postojanja svog medijskog preduzeća, otvoreno rekao da je Pink režimska televizija. Nije prestao to da dokazuje, kao da se radi o nečemu što je legitimno, što se podrazumeva, što je čak društveno poželjno. Drugi su demantovali ono što je očigledno i što sam vlasnik ne skriva i tako doprinosili konfuziji u kojoj se zabašuruju kriterijumi, opšti interes, zakonske odredbe.

 

Čemu onda zabrana osnivanja elektronskih medija od strane političkih stranaka, ako televizija može permanentno da promoviše određenu političku opciju i njenog lidera iako joj politička organizacija nije osnivač? Čemu zakonske obaveze o zaštiti političkog pluralizma, ravnopravnosti političkih aktera, nediskriminaciji, pravu građana da budu objektivno i uravnoteženo informisani, ako televizija sa dozvolom za nacionalno pokrivanje, svesno i transparentno podržava vladajuću politiku.

 

Nivo profesionalizma ove televizije i sopstvenog angažmana dokazala je i voditeljka koja je svom poslodavcu i uredniku postavila pitanje od nesumnjivog javnog značaja: zašto joj je za prethodni mesec smanjio platu.

 

Naivci su možda očekivali da će Mitroviću biti postavljeno pitanje o izostanku monitoringa Pink televizije u periodu predizborne kampanje, od strane regulatora elektronskih medija. Ali tu se krije još jedan od dokaza o volšebno pretpostavljenom konsenzusu da četiri televizije sa nacionalnim pokrivanjem, među kojima je i Pink, i ne treba nadgledati niti o načinu njihovog rada obaveštavati javnost. Pa oni su dokazali da rade dobro, što u takvom poimanju stvari znači, rade za vlast i šta ima da ih neko kontroliše.

 

Strategija širenja potencijalne opasnosti od drugih da bi se proizvela veća motivisanost svojih za sukobe i da bi se opravdala militantna politika, uveliko je funkcionisala mnogo puta u istoriji, a i tokom ratova devedesetih, pogotovo u Bosni i Hercegovini. U Podrinju je primenjivan metod „oni hoće da proteraju nas, hajde da se organizujemo i mi proteramo njih“, što je bilo praktična primena etničkog inženjeringa o kome je govorila Biljana Plavšić.

 

Kada je Kosovo u pitanju, od naših zvaničnika nema komentara da li je teroristički incident u Banjskoj podstakao prištinsku vlast da poradi na naoružavanju ili ih je zabrinula stalna priča o uvođenju obaveznog vojnog roka. Ne objašnjava se i kako vojna sila Kosova koja tek 2027. godine treba da ima 5.500 vojnika i 20.000 u rezervi, može da bude pretnja Srbiji čija je vojska neuporedivo brojnija i opremljenija.

 

Koloplet propagandnog, neprofesionalnog ponašanja medija i militantne politike režima, dao je pre par dana školski primer nezakonite sprege medija i vlasti.

 

Predsednik je prethodno hvaljen preko svake mere, a zatim mu je na istoj televiziji obezbeđen prostor da saopšti stavove, koji se ne dovode u pitanje, o kojima nema rasprave, a koji imaju sudbinski značaj. Nema podsećanja na nužnost debate, pa i javne, bez obzira što se radi o bezbednosnim stvarima, bar o onome što i predsednik ne skriva.

 

Nije važno šta o svemu misle ostali politički akteri, šta misle građani. Nema stava ostalih institucija, valjda zato što je neupitno da će se saglasiti sa vođom.

 

Autor je profesor univerziteta u penziji