EN
Juče su me novinari zamolili da ukratko komentarišem ponašanje grupe službenika kineske kompanije Linglong koji su, bez sumnje po nalogu svog rukovodstva, krajnje drsko i nepristojno ometali nekoliko TV ekipa u pokušaju da snime događaje ispred fabrike koju kompanija gradi u Zrenjaninu.
I da Linglong nije korisnik velikog zemljišta i višemilionskih subvencija dobijenih od Srbije, i da nisu iznete sumnje o tome da se projekat rizičan po životnu sredinu realizuje bez obavezne procene štetnih uticaja, kao i da se ti objekti grade bez propisane dozvole – izgradnja fabrike u Zrenjaninu je legitiman predmet interesovanja javnosti. Zato sam, koliko zbog bezobrazluka kineskog investitora, toliko i zbog odsustva reakcije nekog od naših nadležnih organa na ponižavanje novinara, medija i javnosti, okarakterisao sve to skupa rečima: ponižavajuće i nedopustivo.
Onda su me novinari prvo obavestili da je Linglong ometanje medijskih izveštača i formalizovao, tako što je na ulazu u fabriku u izgradnji istaknut znak „zabranjeno snimanje“. Nešto kasnije je taj znak uklonjen, a predstavnici Linglonga su rekli novinarima da mogu da snimaju.
U varljivoj nadi da su žestoke reakcije javnosti u protekla dva dana privele pameti bahatog kineskog investitora i da bi to mogla biti dobra lekcija za sve slične, mora se konstatovati da je cela ružna zbrka povod da po ko zna koji put konstatujemo da živimo u anahronom i fluidnom pravnom poretku, u kom je veliki raskorak između pravnog i stvarnog redovno stanje stvari.
U praksi se sve češće suočavamo s tim da se, bilo policijskim službenicima bilo radnicima privatnih obezbeđenja, izdaju naredbe da spreče „neovlašćeno snimanje“ ljudi, događaja, objekata. Nalogodavci i poslodavci pritom polaze od pretpostavke da je njihova naredba sama po sebi dovoljan osnov za to i ignorišu ili potcenjuju mogućnost konflikta između njihovih službenika i medijskih poslenika ili građana. A sve realnija mogućnost takvog konflikta otvara niz pitanja koja zahtevaju odgovore. Kakve bi bile posledice po radnike obezbeđenja ako bi primenili silu da bi sprečili snimanje? Šta ako novinar ili građanin zatraži sudsku zaštitu povodom takvog postupanja? Zar čak i u uslovima teško oronulog sistema pravosuđa kakvo je naše, za kršenje prava, pogotovo za primenu sile bez valjanog osnova, neko ne bi morao biti kriv i kažnjen?
A u vezi sa valjanim osnovom, odnosno zabranjenim snimanjem, imamo jednu jedinu relevantnu zakonsku odredbu, čl. 144 Krivičnog zakonika: Ko neovlašćeno načini fotografski, filmski, video ili drugi snimak nekog lica i time osetno zadre u njegov lični život ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način omogući da se sa njim upozna kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom… Evidentno je da ova odredba ne pominje snimanje javnih objekata i očigledno ih i ne podrazumeva, već se isključivo odnosi na zadiranje u privatnost fizičkog lica.
Na nedozvoljeno snimanje javnih objekata može se odnositi jedan opšti akt koji nije nevažan, ali koji nije zakon: Uredba Vlade Republike Srbije o određivanju poslova bezbednosne zaštite određenih lica i objekata. U skladu sa njom, neka od bezbednosnih službi mogla bi na osnovu bezbednosne procene naložiti da se kao mera preventivne zaštite nekog od štićenih objekta zabrani njegovo snimanje.
S tim u vezi nezaobilazna je činjenica da su sloboda da se govorom, pismom i slikom traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, kao i pravo svakog da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja a da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju, osnovna ljudska prava zajamčena ustavom. Ta prava se, opet shodno ustavu, ostvaruju neposredno i samo izuzetno se zakonom može urediti način njihovog ostvarivanja što otvara pitanje je li uredba uopšte akt na osnovu kog se ona mogu ograničavati, ili to eventualno može biti isključivo zakon.
Ali čak i ako bismo to pitanje mogli i smeli da apstrahujemo, odluka o zabrani snimanja dalje bi morala podrazumevati vidno isticanje oznake „zabranjeno snimanje“. Naravno, ne u bilo kakvoj, neformalnoj proceduri, već od strane javne komunalne službe nadležne za postavljanje znakova. Tek nakon toga službenik obezbeđenja bi mogao da upozorava na zabranu i dalje postupa po planu obezbeđenja, u skladu sa ovlašćenjima kojima po zakonu raspolaže.
Dakle, da bi zabrana snimanja objekta mogla biti prihvaćena kao validna, bolje rečeno kao koliko toliko prihvatljiva čak i u uslovima inferiornog pravnog poretka, potrebno je da se radi o objektu od strateške važnosti, da postoji odluka doneta na osnovu gore navedene Uredbe i da je istaknut zvaničan znak zabrane. To je nekakav minimum minimuma, a svaka druga zabrana nije valjana i bez obzira da li se realizuje sa više ili manje bezobrazluka ili sile, u krajnjoj liniji uvek je nešto ponižavajuće i nedopustivo.
