EN
Banalizovanje, sa elementima fake news, ali i SF, sasvim sigurno, nije najbolji i preporučiv način da se počne tekst.
Ipak, kao olakšavajuća okolnost može se uzeti fakat da se teško može ilustrativnije opisati sav besmisao celog ovog projekta i aktuelne polemike o Nacrtu izmena i dopuna Krivičnog zakona smišljenih, kako navode zagovornici ove zamisli, da se poboljša bezbednost novinara. Kako je detaljno objasnio Veran Matić, “direktni svedok nastanka inicijative i dosadašnje realizacije”, početna zamisao rodila se u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara.
Preselila se potom u Radnu grupu za zaštitu i bezbednost novinara u kojoj je, kako navodi Matić, predstavnicima Vlade “predstavljena usaglašena inicijativa za promenu Krivičnog zakona” čiji je autor dr Zoran Stojanović, profesor Pravnog fakulteta i jedan od naših, kako se ističe, najboljih poznavalaca Krivičnog prava.
Uključio se, naravno, i OEBS logističkom podrškom, a predložene izmene podržala su i novinarska udruženja. Ili, kako bi to opisao sa lica mesta Veran Matić: “sugerisano (je) Ministarstvu pravde da se započne proces usvajanja ovog predloga unutar samog Ministarstva, kako bi se otvorila javna rasprava i pokrenula dalja procedura kroz Vladu i Skupštinu”.
Tokom javne rasprave, od 7. do 27. oktobra, veli Veran, pomenuti predlog je još jednom debatovan u okviru medijske zajednice, relevantnih medijskih i novinarskih udruženja, a potom je sve ponovljeno kada su, pored novinara, pozvani i predstavnici nevladinih organizacija. Na ovim sastancima nije bilo nekih novih bitnih predloga ili zamerki na predložena rešenja, otkriva Matić.
I taman kad se učinilo da je cela stvar srećno privedena kraju, a novinari već zamišljali scenu sa početka teksta, advokat Slobodan Beljanski, u tekstu “Čuvajte se mišljenja o mišljenju”, objavljenom na portalu Peščanika, otvorio Pandorinu kutiju. Usledile su brojne kritike ponuđenih rešenja koja su išla do tvrdnji da se ponovo, na mala vrata, uvodi verbalni delikt. I novinarska udruženja, barem ona okupljena u Koaliciji za slobodu medija, malo su ustuknula, pa su Međusektorska grupa za slobodu izražavanja i medija i Radna grupa za Poglavlje 23uputile Ministarstvu pravdezahtev za produženje javne rasprave o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.
Bez obzira na to kako se ovo zamešateljstvo završilo, očigledno je da su se država, odnosno vlast, i novinarska zajednica našli u još jednoj rijaliti epizodi serijala koji gledamo poslednjih nekoliko godina. Akteri i “fabula radnje” su po pravilu isti. Vlast (kao) sve čini da se osigura sloboda medija I pre svega poboljša bezbednost novinara (usvajanjem Medijske strategije, izradom Akcionog plana i formiranjem Radne grupe za njegovo sprovođenje, osnivanjem Radne grupe za zaštitu i bezbednost novinara, sada izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.
Medijska i novinarska udruženja, sa druge strane, uglavnom se ponašaju u stilu one floskule “pazi tako da ostanem nevina”. Čas pokazuju zavidnu kooperativnost, potom usledi bojkot, pa garnirung oštrih reči, napuštanja radnih grupa i oštrih optužbi.
U međuvremenu, hteli to da priznamo ili ne, vlast uspeva da realizuje svoje zamisli, uglavnom sa ciljem da se u godišnjim izveštajima Evropske komisije notira “napredak”. Je li usvojena Medijska strategija u “inkuzivnom postupku” – jeste, je li usvojen Akcioni plan za njeno sprovođenje – jeste, da li se radi na poboljšanju bezbednosti novinara – radi se. I tako, gotovo svi zadovoljni, od Ane Brnabić koja, pokrivajući se OEBS-om, deli packe TV N1, evropejaca koji mogu da ilustruju svoju uobičajenu konstataciju o ograničenom napretku, do Verana Matića i OEBSa koji su, eto, još jednom opravdali svoju pomiriteljsku ulogu između dva tabora.
Novinarska udruženja, sa druge strane, u međupauzama tog svog hoda kroz institucije, svojom žestokom kritikom postupaka vlasti i stanja na medijskoj sceni pokušavaju da nadomeste nedostatak jasne vizije i konkretnih koraka kako da se izbore sa realnošću da njihova “kooperativnost”, neretko direktno prouzrokovana pritiscima iz međunarodne zajednice, ne daje nikakve rezultate u stvarnom životu.
Koliko u tome uspevaju nije relevantno za ovaj tekst, ali je važno, uz sve uvažavanje kompleksne situacije u kojoj se nalaze, da još jednom, možda baš povodom aktuelnog Nacrta izmena i dopuna Krivičnog zakona, analiziraju da li i, još i više, kako sarađivati sa ovom i ovakvom vlašću.
Ne zalazeći u pravni aspekt predloženih izmena i dopuna KZ, čini se da osnovna premisa i budući postupci moraju da proisteknu, ne bukvalno, naravno, iz banalizovane situacije sa početka teksta. Novinarska udruženja, mnogo pre ove avanture sa izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, morala su da imaju jasan stav, da li je danas i ovde realno očekivati da će razni “rističevići” zaista eventualno potpasti pod regule ovako izmenjenog Krivičnog zakona i tako zaštiti novinare!?
Verujem da je odgovor veoma jednostavan. Bar podjednako koliko i stav da se ne može ulaziti u ovakve situacije kad svakim danom biva sve jasnije da novinare ne može i neće da zaštiti onaj koji prezrivo gleda na sve što se može nazvati kritičkim mišljenjem. Govorimo, naravno, o realnosti, a ne o zakonskim rešenjima.
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
