Koje su to činjenice koje državni sekretar za informisanje odbija da prizna:
- Na sednici Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji (Radna grupa 10 – informaciono društvo i mediji) održanoj 15. marta ove godine četvrta tačka dnevnog reda glasila je: „Nacrt zakona o javnom informisanju u medijima: Nino Brajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja (Nacrt zakona u prilogu);
- Svim učesnicima sednice, uz dnevni red, elektronskom poštom prosleđen je i Nacrt zakona o javnom informisanju;
- Nikola Marković, koordinator Radne grupe NKEU za poglavlje deset, na izričito pitanje NUNS-a kako je došao do spornog Nacrta zakona, eksplicitno odgovora: „Nacrt sam dobio iz Ministarstva kulture i informisanja“;
- Na samoj sednici, Nino Brajović je, između ostalog, govorio o nacrtima dva zakona o Tanjugu, saopštio prisutnima da je formiran tim za izradu Medijske strategije i obavestio ih o paralelnom radu na izmenama medijskih zakona i Medijske strategije;
- Među imenima koje je Brajović izlicitirao kao učesnike radne grupe za izradu Medijske strategije, nalazi se i ime Ljiljane Smajlović – „ispred novinarskih udruženja“;
- Na pitanje – da li ta platforma radne grupe može da se iskoristiti i kao platforma za komentarisanje zakona, rečeno je da se sugestije mogu dostaviti do 1. aprila.
[box align=’box-center’ id=’13743′]
To su, dakle, fakti koje Nino Brajović ni ne pokušava da ospori.
[box align=’box-left’ id=’13744′]
Umesto toga, državni sekretar pribegava Lenjinovom geslu, devedesetih žestoko praktikovanom na RTS-u, koje kaže da „laž koja se dovoljno često izgovori postaje istina“, pa u svom obračunu sa istinom koristi zastarelu municiju poput one da je NUNS podržao antievropski Zakon o javnom informisanju iz 2009. godine ili mi spočitava kako tvrdim da “NUNS-u pripadaju zasluge za to što je Ustavni sud pre sedam godina ukinuo drakonski medijski zakon”!
NUNS nikada nije podržao Zakon o javnom informisanju iz 2009. godine: jeste imao drugačiji pristup tom zakonu od UNS-a; jeste uz pomoć poslanika LDP amadmanima uspeo da „ublaži“ restriktivni zakon i jeste (izguglajte, Brajoviću) podneo inicijativu kojom je od Zaštitnika građana tražio da pokrene pitanje o ustavnosti tog zakona.
Uzgred, Brajović laže i kad tvrdi kako je Ustavni sud proglasio neustavnim Zakon o javnom informisanju: istina je da je Ustavni sud Srbije proglasio neustavnim samo neke odrebe tog Zakona.
I na kraju da se osvrnem na jedinu stvarnu činjenica kojom Brajović u svom pamfletu barata: da, priznajem da sam podržao Zakon o informisanju iz 2009. godine. Da, kao što žalim za 6. oktobrom i lustracijom koja bi dotakla i one patriote koji su devedesetih sa mikrofonom RTS-a u rukama „oslobađali“ hrvatske gradove ili kao što sam besan jer „Sablja“ nije „provetrila“ i neke medije, da, zdušno sa podržao represivne mere protiv tadašnjeg „ološa“ koji je preplavio kioske. I, da: učinio sam to kao Slaviša Lekić, novinar sa sa dvogodišnjim stažom člana a ne kao predsednik NUNS-a!
I nema te stvari u dvadeset i tri godine dugoj istoriji koje bi NUNS morao da se stidi. Za razliku od istorije UNS-a, koju su obeležili razni minovići, komrakovi, brajovići i slični meštri transakcija između istine i laži – uvek na štetu istine.
Ovim, definitivno, stavljam tačku na bavljenje Brajovićevim lažima.
Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a.
