ENPoznato je šta smo doživeli od državne televizije u proteklih deset godina. To se, nažalost, čini i danas, samo uz kvalitetno nerviranje svojih povremenih, njenim programom kažnjenih gledalaca – TV robova demokratije.
U vremenu u kome nam deca gladuju, stotine hiljada radnika se otpušta, a penzioneri umiru bez šanse da kupe lekove, fantastično se uklapaju emisije o pripremanju hrane i letovanju na egzotičnim destinacijama. Idilu bogate i napredne države upotpunjuju emisije tipa „Srbija danas“, kao i nekada „Ovo je Srbija“. Najgore od svega je to što su dotične emisije toliko ubedljive da sam zamalo podlegao sugestiji istih i podigao kredit za kupovinu teflon tiganja i spremio „nešto“ od labuda, ali bez PDV-a.
Mom oduševljenju TV pretplatom doprinele su i predivne reklame po kojima građani Srbije jedino treba da nose uloške, polikolorišu kosu i nažderavaju se kafom, uz učešće u nagradnim igrama za maloumne. Kad smo već kod maloumnosti, poslednja kvalitetna TV serija snimljena je 1985. godine. („Bolji život“), a TV pretplatom treba finansirati i buduće maloumne TV projekte u kojima će glumci trčati za novcem i jedni drugima podmetati nogu uz svesrdnu upotrebu hladnog i vatrenog oružja. Uostalom, time nas već zasipaju latinoameričke sapunjare zbog kojih mi se smučio predivni španski jezik.
Na kraju ovog mog pisanog oduševljenja TV pretplatom RTS-a, ne bi bilo korektno izostaviti i mnogobrojne tok-šou emisije na ostalim kanalima u kojima nadobudnim voditeljima emisiju prave gostujući plaćenici koji uvek nešto palamude, a ne kažu ništa. Ah, da, tu su i kreativni voditelji jutarnjih programa koji patriotski osećaju nepismenost svojih maloumnih gledalaca, pa nam čitaju naslove iz dnevnih novina koje su odavno dobre jedino kao papir koji dobro upija i zapušava. Dakle, za klozet.
Očigledan dokaz je naš odnos prema najlepšem pismu na svetu – našoj ćirilici. Skoro sve domaće serije i filmovi su na latinici, uključujući i titlovanje stranih filmova. Da Franjo Tuđman nije ukinuo ćirilicu Ustavom Republike Hrvatske, u Srbiji još ne bi bilo ćirilice u medijima, kao što je i nema na skoro svim javnim mestima. Srećom, tu je naš srpski inat, pa makar nam ćirilicu „vratio“ i gospon Franja zvani „ljubitelj Srba“. Jesam sirotinja i svi nas vozaju i zavlače, ali neću da plaćam TV pretplatu na gluposti koje ne gledam. A možda ću i dobrovoljno morati – samo još to ne znam!
Dragoslav Milurović-Zemun
