EN
Nekoliko dana pre svečanog otvaranja Svetskog prvenstva u boksu, koje se od 25. oktobra do 6. novembra održava u „Štark areni“, u Beogradu je preminuo Milan Anđić, novinar sportske redakcije Radio Beograda. Anđićevu specifičnu boju glasa zapamtili su svi oni „prijatelji sporta“ koji su dobar deo sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka proveli sa tranzistorom na uhu, prateći uglavnom direktne radijske prenose fudbalskih utakmica domaćeg prvenstva, ali i izveštavanja sa mnogih drugih „sportskih borilišta“.
Bio je to ceo jedan svet ispunjen glasovima Marka Markovića, Jordana Ivanovića, Ive Tomića, Mirka Kamenjaševića, Jove Jovanovića, Ede Pecija, pomenutog Milana Anđića… Svaki je svojom reporterskom poetikom donosio drugačije viđenje igre, a takmičenja sa kojih su izveštavali često nisu bila ni upola interesantni i dinamični kao njihovi prenosi.
Radio u boji
Postjugoslovenski naraštaji navijača i kladioničara verovatno teško mogu da shvate kako je uopšte bilo moguće pratiti sportska takmičenja bez pomoći digitalnih sokoćala i aplikacija. Sva draž ovog davno ugaslog rituala najbolje se može videti u toliko puta repriziranom filmu Miće Miloševića „Tesna koža“, kada Nikola Simić u ulozi Pantića (ili beše obrnuto?!) na kraju ostane bez glavnog zgoditka na sportskoj prognozi zbog „još jedne stative u Tuzli“.
„Pozorište u kući“ Novaka Novaka manje je u aktuelnoj repriznoj TV orbiti, ali se i tamo u jednoj epizodi zaplet vrti oko sportske prognoze i slušanja prenosa, a Đuza Stojiljković u ulozi Rodoljuba Petrovića (ili beše obrnuto?) za „pad tiketa“ krivi fudbalski klub iz sarajevskog naselja Pofalići.
Ovaj toponim se u maju 1992. našao u „odloženom prenosu“ zahuktavanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini, kada je nakon odlaska pripadnika JNA iz kasarne „Maršal Tito“ general Mladić naredio da artiljerija počne sa „raspamećivanjem“ upravo po ovom delu Sarajeva.
Zlokobno zvuči i raspamećeni glas nemačkog radijskog reportera Herberta Cimermana tokom finalne scene Fasbinderovog filma „Brak Marije Braun„, u kojoj Hana Šigula zaboravi da isključi plinsku ringlu nakon što je pripalila cigaretu, dok sa radija dopire žamor iz Berna, gde Nemačka 1954. godine upravo postaje prvak sveta u fudbalu, nakon senzacionalne pobede nad tada neprikosnovenom mađarskom „lakom konjicom“, predvođenom Ferencom Puškašem.
Glas Radivoja Markovića, našeg najboljeg radijskog reportera svih vremena, jedan je od sporednih, ali i te kako važnih „likova“ u Kusturičinom „Ocu na službenom putu„. I ovde je fudbal udrobljen u politiku (ili će pre biti da je obrnuto?), jer se famozna svadba – tokom koje Mustafa Nadarević čelom krši praznu flašu, Mira Furlan bezuspešno pokušava da se obesi konopčetom od vodokotlića a Paja Vuisić odlazi u starački dom – odigrava tokom čuvene fudbalske utakmice u Tampereu, kada je na Olimpijskim igrama Jugoslavija vodila protiv SSSR-a 4:0 i 5:1, da bi na kraju bilo nerešeno.
Tog istog julskog poslepodneva 1952. godine moja majka je, kao dvanaestogodišnjakinja, sa svojim ocem, a mojim dedom, i ostatkom porodice bila na izletu, na Trebeviću. Krenuli su da se spuštaju u grad kada smo vodili 3:0, a dok su stigli na Baščaršiju – bilo je 5:5.
Deda je sličan šok doživeo i trideset i osam leta ranije, kada je kao jedanaestogodišnjak, sa svojim ocem, a mojim pradedom, u rano jutro 28. juna 1914. otišao na neki teferič, i to opet na jedno od brda u okolini grada, koji je tog jutra bio okićen crno-žutim zastavama. Kada se, u sumrak, dobro podnapito i veselo društvo spustilo u grad – zastave behu crne!
Počela su i završila se dva svetska rata i fudbaleri Jugoslavije su dva dana nakon onog neverovatnog remija sa Sovjetima konačno pobedili „Staljinovu Rusiju“, kako je to za radio izjavio kapiten naše reprezentacije Rajko Mitić.
U aperkat te ljubim
U jugoslovenska domaćinstva su, nakon radio-aparata, ušli i prvi televizori. Glas Radivoja Markovića zamenilo je titranje crno-belih ekrana i to je samo umnožilo pretvaranje velikih sportskih događaja u porodična predanja.
Otuda i ja znam kako se deda, tokom direktnog prenosa finalne utakmice Kupa šampiona koju je Partizan u Briselu izgubio od Reala, toliko nervirao da je izlazio iz sobe ili okretao leđa ekranu, a da je ujko na štoperici merio i zapisivao vremena koja su postizali skijaši na čelu sa Žanom Klodom Kilijem, jer su zvanični rezultati u to nedigitalno doba bili objavljivani tek dvadeset i četiri sata nakon završetka takmičenja.
I ima li eks JRT porodice koja ne baštini priču o gledanju bokserskog meča između Kasijusa Kleja i Sonija Listona?!
Rođen sam pet godina nakon tog direktnog prenosa, ali niko ne može da me ubedi da ne znam kako je to izgledalo. Isto tako znam kako su lepo klizali Belousova i Protopopov, kako je trčala Vera Nikolić i kako su Rusi dali onaj koš Amerikancima u finalu Olimpijskih igara u Minhenu!
Dobro, tada sam već imao tri godine i kao kroz maglu se sećam direktnog TV prenosa utkamice Jugoslavija-Zair sa Mundijala u Nemačkoj dve godine kasnije, ali sam pravo vatreno krštenje učesnika i svedoka velikog sportskog događaja ne doživeo, već jedva preživeo tokom praćenja borbi na Svetskom prvenstvu u boksu koje je u Beogradu održano u maju 1978. godine.
Važnost boksa u društvenom životu SFRJ bila je jednaka interesovanju naših naroda i narodnosti za šah i stoni tenis. Jednako popularni behu Mate Parlov, Marijan Beneš, braća Tadija i Slobodan Kačar, Gliga, Ljubojević, Bora Ivkov, Šurbek i Stipančić.
Marijan Beneš, Dragan Nikitović i Marko Marković sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem u emisiji „Obraz uz obraz“
Te ’78. igran je Mundijal u Argentini, ali se glavni sportski događaj za Jugoslovene odigrao dvadesetak dana pre nego što su fudbaleri Nemačke i Poljske odigrali prvu utakmicu šampionata na stadionu „Monumental“. Imali smo dobre boksere u većini kategorija amaterskog boksa, Parlov i Beneš su već bili vlasnici titula u profi-boksu, tako da su „očekivanja nacije“ sve više rasla kako se početak šampionata sve više bližio.
A moj otac je rešio da borbe u ringu gledamo u koloru!
Boje su u nama
Bilo je to u vreme kada je pored naziva određenih emisija u novinskim najavama TV programa još uvek stajala napomena „b“ ili „k“, što je značilo da se te emisije emituju u boji. Mnoga domaćinstva još nisu imala televizore u boji, a mi smo se upisali u pripadnike srednje klase jednog majskog predvečerja.
Išao sam u školu posle podne, u toku su bile pripreme za neku priredbu i sećam se kako su me roditelji sačekali posle zavrešene probe da bismo, sasvim kao kod Kusturice (koji je i išao u tu istu, OŠ „Hasan Kikić“ na sarajevskom brdu Gorica) zajedno otišli u prodavnicu „Elektrotehne“, gde je tata od poslovođe čika Osmana kupio „Telefunkenov“ TV prijemnik, proizveden u RIZ-u (Radio-industrija Zagreb). Jugosloveni su se tih godina delili na one koji su imali televizore „Rudi Čajevec“ ili EI Niš, a moj otac je, eto, i tu istrajao na teranju kontre.
Ekran ovog televizora je bio nešto manjih dimenzija i boje su mu zaista bile nešto prirodnije nego na ostalim domaćim kolor-televizorima.
Možda je baš zato dan u kome su u hali „Pionir“ održane finalne borbe u mome sećanju ostao i crnji nego što je to zaista bio. Šest naših boksera plasiralo se u finale, ali tog poslepodneva i večeri, iz zvučnika našeg televizora u boji nijednom se nije čula himna „Hej, Sloveni“, a trobojka sa petokrakom je neveselo visila ispod zastave pobednika.
Bio je to moj prvi poraz u koloru, ili još gore, šest poraza, od kojih najmanje tri nikako nisu bila zaslužena. Ali, sudije su neumoljivo davale prednost protivničkim bokserima i, kako je veče odmicalo, bilo je sve izvesnije da nijednom od jugoslovenskih boksera sudija u ringu neće podići ruku u znak toliko priželjkivane pobede.
Poslednji meč te tužne večeri u koloru bilo je finale super-teške kategorije, u kome naš Dragomir Vujković nije imao ama baš nikakve šanse protiv slavnog Kubanca Teofila Stivensona. Borci su ušli u ring, pozdravili publiku, odjeknuo je gong i počela je igra mačke i miša u „prirodnim bojama“ ekrana našeg prvog kolor-televizora.
Vujković se kretao po obodima ringa, pokušavajući da izbegne neizbežno. Poraz je, dakle, bio neumitan, kao i svi naši naredni porazi emitovani na ekranima u boji, ali je te večeri makar izvesnu utehu pružao glas Dragana Nikitovića. Društvo na komentatorskoj poziciji pravio mu je tada „mladi i perspektivni“ Milorad Đurković, ali su Nikitini komentari bili oličenje onoga čega u sportskom novinarstvu odavno više nema. Dragan Nikitović je imao mišljenje, svim svojim autoritetom zastupao je stav kojim je gledaoce pozivao na aktivno razmišljanje i kritičnost. Nije bilo neukusnog navijanja, nije bilo gomilanja nikome potrebnih podataka, ali je bilo lepo izgovorene rečenice koja nešto znači.
„Ne zamerite mi što sam na trenutak zaćutao“, izgovorio je Nikitović nekoliko sekundi nakon što je Saša Đorđević ubacio onu trojku Huventudu u poslednjem treptaju finala Kupa šampiona.
Mi smo tu utakmicu gledali na „Orionovom“ televizoru, u Sarajevu, u kome je odskora trajao rat. Tri i po godine kasnije, stari „Telefunken“, koji smo po kupovini novog televizora prosledili mome đedu, tatinom ćaletu, koji je živeo u Novom Sadu, opet ćemo gledati kao izbeglice, u Vinči.
Nema više tog „Telefunkenovog“ televizora u boji, ali navodno ima direktnih prenosa aktuelnog Svetskog prvenstva u boksu na sportskim kanalima kablovskih operatera, a mediji javljaju i kako će uskoro jedna ulica u Beogradu poneti ime Mate Parlova.
Možda bi mogli da mu naprave i spomenik, i to na centru Marakane, gde je posle pobede nad Adinolfijem izveo „lastu“ i sa ringa skočio u oduševljenu publiku.
