EN
Ne dođe posle svake kiše duga.
Primer za to je sudbina poslednje nezavisne televizijske stanice u Rusiji – Dožd (Kiša) koja je prestala da radi posle početka rata u Ukrajini.
U dokumentarnom filmu F@ck this job (Je*eš ovaj posao) Vere Kričevske, nekadašnje rediteljke ove televizije, prikazani su mnogi izazovi sa kojim se suočila moskovska medijska kuća, želeći da ostane nezavisna od državne propagande.
Prateći život Dožda unutar i van redakcije, u filmu se bez suvišne patetike prepliće i ljubavna priča dvoje vlasnika – upoznavanje, bajkovita svadba, ali i porodični izazovi.
Osnovali su je plesačica s radijskim iskustvom Natalija Nataša Sindejeva i bankar Aleksandar Saša Vinokurov, koji se obogatio tokom 1990-ih.
Paralelno, na vrhu države smenjuju se Vladimir Putin i Dmitri Medvedev na predsedničkoj i premijerskoj funkciji.
„Nataša je bila odličan primer žene koja je od apolitične osobe postala borkinja za slobodu medija i izražavanja.
„Uz nju, vidi se i razvoj Rusije od nade do propasti i katastrofe, to mi je bila odlična paradigma“, kaže Kričevska za BBC na srpskom.
Film Kričevske, snimljen 2021. godine, deo je repertoara festivala dokumentarnog filma Beldoks u Beogradu, zbog čega je i autorka posetila glavni grad Srbije.
Realni skepticizam
Ova riđokosa Ruskinja odaje utisak, kao i u filmu u kojem je naratorka, pomalo razočarane novinarke.
„Nataša je bila zadužena za optimizam, ne ja.
„Možda to nije skepticizam, ali jeste prilični realizam“, kaže Kričevska uz setni pogled koji se meša s umorom od puta.
Dožd, medijska kuća sa ružičastim logotipom, nastala je u optimističnom raspoloženju 2010. kada je život u Moskvi mnogim žiteljima davao nadu.
„Letnja kiša je neverovatan osećaj, dođe duga, želite da bosi trčite po kiši“, kaže Sindejeva u filmu.
Počinje pljusak dok je Nataša u teget haljini sa roze ešarpom i velikim roze minđušama.
Izuva se i kreće da pleše po krovu jedne od moskovskih zgrada.
Ipak, od maštovitih početaka ubrzo stiže susret sa sivom realnošću.
Za deceniju postojanja, televizija kišnog imena u kojoj su mahom radili mladi liberali, takozvani hipsteri, prešla je put od laganih tema do visoke politike, ozbiljnog izveštavanja, analiza, pa sve do pritisaka političkih, finansijskih, pa čak i policijskih, sve dok nisu konačno ugašeni.
U filmu se navodi da kad je Sindejeva 2008. poželela televiziju nije imala iskustva u tom poslu, niti je znala bilo šta o politici, osim imena predsednika i premijera.
Vozeći se simbolično ružičastim autom porše kajen, htela je „intelektualnu, kulturnu medijsku kuću sa životnim temama“, a onda se suočila sa ogromnom nepravdom oko sebe i represivnim merama vlasti, poput zakona koji od 2013. zabranjuje LGPT propagandu.
Tokom osnivanja televizije sarađivala je sa Verom Kričevskom.
‘Sad kad su sva vrata zatvorena, jasno je koliko je važna sloboda medija’
Film F@ck this job je namenjen pre svega publici van Rusije, kaže autorka.
U Srbiji je prikazan sredinom maja, u jeku rata u Ukrajini.
„Sada mi je jasnije nego ikad pre koliko je važna sloboda medija i govora.
„Danas kad vidimo da su sva vrata zatvorena, otkako je počeo rat u Ukrajini, nema nijednog sajta sa vestima osim onih koji podržavaju državnu propagandu“, kaže Kričevska.
Vesti na ruskim televizijama već dugo kontroliše Kremlj i retko se može naići na nezavisno izveštavanje na najpopularnijim kanalima.
Uvođenjem novih zakona, koji su stupili na snagu posle početka invazije na Ukrajinu, televizijski program postao je još kontrolisaniji.
Prema ovim propisima, zabranjeno je nazivanje vojnih akcija Rusije „invazijom“ ili „ratom“ i širenje „lažnih“ vesti o agresiji.
Za to je zaprećena kazna od 15 godina zatvora.
U ruskim medijima pod uticajem države koristi se termin „posebna vojna operacija“ i Ukrajina se predstavlja kao agresor, a vlada ove zemlje se naziva neonacističkom.
Nekolicina preostalih nezavisnih medija, poput radio stanice Eho Moskve i televizijskog kanala Dožd koji je emitovao program na Jutjubu, obustavili su emitovanje i objavljivanje sadržaja usled pritiska vlasti.
Usled brojnih pritisaka, Dožd je poslednje emitovanje završio prikazivanjem osoblja kako odlazi iz studija.
Rusko regulatorno telo za telekomunikacije optužilo je kanal za „podsticanje ekstremizma, zlostavljanje ruskih građana, izazivanje masovnog narušavanja javnog mira i bezbednosti i podsticanje protesta“.
„Ne ratu“, rekla je Natalija Sindejeva dok su zaposleni izlazili iz studija.
Kanal je zatim počeo da pušta snimke baleta Labudovo jezero, ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog.
Balet je u emisijama iz sovjetskog doba korišćen za obeležavanje smrti političkih lidera, a puštan je i tokom državnog udara 1991. godine, koji je doprineo kraju Sovjetskog Saveza.
Pristup BBC sadržaju na ruskom jeziku ograničen je u Rusiji, kao i sadržaj još dve medijske kuće – Meduza i Radio Liberti, objavila je ruska državna novinska agencija RIA.
Drugi mediji, poput lista Novaja gazeta, koja sad ima evropsko izdanje, trude se da izveštavaju o situaciji u Ukrajini bez kršenja novog zakona o cenzuri.
„Jako je teško, jer ne možete ni priču s porodicom poginulog vojnika da objavite, a da ne dođete u sukob s tim zakonom.
„Posebno ako radite u informativnoj redakciji, za kolumne je lakše“, navodi Kričevska.
Kroz VPN tunel do Fejsbuka
Korišćenje Fejsbuka, Tvitera ili Instagrama iz Rusije danas postaje prava tehnološka avantura, opisuje Kričevska.
Otkako je Kremlj blokirao korišćenje ovih društvenih mreža, moguće im je pristupiti samo preko VPN (virtual private network – virtualne privatne mreže).
„To košta oko sedam evra mesečno i zahteva određenu tehnološku pismenost, morate biti prijavljeni i za to dobijate spori internet“, objašnjava ona.
Proces liči kao kada bi se neko sam kačio na gradski vodovod: VPN predstavlja svojevrsni virtuelni tunel između korisnika i interneta, kom se pristupa preko servera smeštenog bilo gde na zemlji.
Privatan je jer samo jedna osoba ili određeni broj ljudi ima pristup „tunelu“ i najčešće postoji račun s podacima za prijavu – korisničko ime i šifra.
„Bez toga bi vam se stranica dugo otvarala, vrtela, vrtela ili bi se pojavio natpis `ova stranica je uklonjena odlukom Roskomnadzora`“, opisuje Kričevska.
Rad na određeno vreme
Kričevska se u Doždu zaposlila, kaže, jer je to videla kao priliku da radi u prijatnom okruženju i slobodno, ali na određeno vreme.
„Nisam mislila da će trajati duže“, kaže ona na osnovu pređašnjeg iskustva.
Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, Kričevska je radila političke intervjue i emisije na prvoj ruskoj privatnoj i nezavisnoj televiziji NTV.
Kada je u 2001. došlo do promene menadžmenta, ruski državni naftni gigant Gasprom je preuzeo većinski paket akcija, potpuno je promenjena uređivačka politika i postala je provladina.
U tom smislu, bila je iskusnija od većine kolega na novoosnovanoj televiziji.
„Ljudi koji su radili na Doždu imali su između 20 i 30 godina, oni nisu imali takvo iskustvo rada u slobodnom, nezavisnom mediju.
„Ja jesam i zato sam mislila `opet će nas uništiti`“, kaže Kričevska.
Na Doždu je provela oko godinu dana, sve dok sa programa Sindejeva nije skinula satiričnu političku emisiju, a nekoliko dana potom ugostila tadašnjeg predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva.
Srdačno su razgovarali, ona ga je dočekala neobavezno obučena i prošetali su zajedno redakcijom.
Sve to je za iskusnu novinarku bila kap koja je prelila čašu.
Kričevska je tad napustila televiziju, jer je mislila da su „napravili dil“.
„Taj tragični trenutak sam shvatila kao autocenzuru.
„Ipak, mislim da je to bila velika lekcija za Natašu“, kaže ona.
Nedugo zatim, otvorena i vedra Sindejeva će zaposlenima reći „Što smo veći, to će na nas više sra*a snaći“.
Tada su se poslovno rastale, ali će u godinama koje slede nastaviti saradnju, mada više izokola.
U međuvremenu, Dožd će postati gledana televizija koja se suočavala sa brojnim političkim pritiscima, a navodno zbog toga je skinuta sa brojnih kablovskih operatera, oglašivači su ih napustili pre svega zbog izveštavanja sa antivladinih protesta.
Emitovanje su nastavili na Jutjubu, sve do 2022. godine.
Ipak, na naslov filma uticao je jedan sasvim drugi događaj iz Ukrajine.
Demonstracije u Kijevu, na trgu Majdan, počele su 2014. godine, a ukrajinske vlasti nisu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.
O tome je malo ruskih nezavisnih medija objektivno izveštavalo, navodi se u filmu.
Kričevska je napustila Rusiju 2014. godine, a kada je izvršena aneksija poluostrva Krim, život na relaciji London-Moskva dao joj, kaže, bolji uvod u situaciju u sopstvenoj državi.
Film je odlučila da napravi 2019. i završen je dve godine kasnije.
Imala je sreće da su zaposleni na Doždu „veliki narcisi i da su se stalno sami snimali“, dodaje u šali, pa je bilo dosta unapred pripremljenog materijala.
Kako su represivne mere vlasti jačale, u više navrata Nataša Sindejeva je kao direktorka davala iskaz istražnim organima, a i policajci su im bili u redakciji.
U međuvremenu, izmenjen je i Ustav Rusije, odredbama koje omogućuju Putinu da ostane na vlasti do 2036. što bi bilo duže od sovjetskog diktatora Staljina.
‘Je*eš ovaj posao’
Rečenicu iz naslova filma izgovara snimatelj tokom sukoba na kijevskom Majdanu, sklanjajući se tokom nasilnih demonstracija.
Taj detalj, kao i mnogi drugi u filmu, autentično prikazuju život novinara iza scene, bez ulepšavanja.
Psovku, koja se često može čuti u različitim redakcijama širom sveta, Vera Kričevska i njene kolege su, kaže, mnogo puta među sobom izgovorile.
Ipak, tom poslu ostaju posvećeni čitav život.
„Svi mi i volimo i mrzimo ovaj posao“, kaže igrajući se s narandžastom kosom koju skuplja u zamišljeni rep.
Reakcije su, kaže, zasad odlične i to ne samo u velikim zapadnim medijima, već i u Rusiji.
„Zaista smo napravili veliki uspeh, mogu da kažem, ljudi mi šalju poruke `ovo je film o meni`, prepoznaju se.
„Kako kažu `to je više terapija, nego film`“, kaže ponosno
