EN
Istina, u ogromnoj većini medija na srpskom jeziku sve što se tiče Kosova je – “takozvano”, u smislu “samoproglašeno” ili, preciznije, “lažno”. “Takozvana” je i sama Republika Kosovo, koju je priznalo stotinak država, “takozvane” su i njene institucije, skupština, premijer ili predsednik. Tokom rata na Kosovu, ali i do danas, uz termin Oslobodilačka vojska Kosova obavezno se koristi ovaj pridev.
Takođe se takozvanim proglašava i zločin u Račku koji je doveo do NATO intervencije, čime se podebljava srpska verzija tog događaja, koja otprilike kaže da su Albanci sami sebe poubijali u ovom selu nadomak Prištine. U periodu posle proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, učestalo se upotrebljavala fraza “lažna država Kosovo”, koja je u nešto manjoj meri i danas opstala, i u retorici državnih zvaničnika i u jeziku medija bliskih vlasti u Srbiji, koji uglavnom prate terminologiju zvanične politike.
Indikativan je naslov teksta koji se nedavno pojavio u tabloidu bliskom Vučićevom režimu, “Informeru“, a u kojem se izveštava da je džudistkinja Kosova Distrija Krasnići osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju. Naslov glasi: “Medalja za lažnu državu!! Tzv. Kosovo osvojilo zlato, džudistkinja Distrija na postolju!” Iz njega se veoma jasno vidi da su termini “takozvani” i “lažni” zapravo sinonimi u retorici srpskih medija kada je Kosovo u pitanju. I ne samo Kosovo.
Učestala upotreba reči “takozvani” u pomenutom, “izvrnutom” značenju, u Srbiji (i regionu) mnogo je međutim starija od proglašenja kosovske nezavisnosti i seže do početaka jugoslovenske krize. Ona je, kako kažu stručnjaci, nastala prvo u političkoj kuhinji, u kojima su fraze produkovane da podrže državnu politiku. Rekli smo već, mediji zbog inercije ili poslušnosti uglavnom prate retoriku i “stilistiku” zvaničnika.
Zbog višedecenijske političke (zlo)upotrebe, frazeologizam “takozvani” se i u svakodnevnom govoru veoma retko upotrebljava u svom osnovnom značenju (nazvan tako): on sa sobom po pravilu nosi negativno značenje, kojom se, u boljem slučaju, relativizuje naziv nekog termina, ili mu se osporava verodostojnost, ili se čak ukida pravo na postojanje određene stvarnosne pojave. To se vrlo lako može konstatovati kada se analiziraju komentari čitalaca na informativnim portalima.
Nema šta nije “takozvano”
Nema šta u Srbiji nije, prema potrebi određene političke konstalacije, bilo “takozvano”, bar u određenom periodu. Pođimo od jezika. “Takozvani” su (bili) i bosanski, i hrvatski jezik, a pogotovo je “takozvan” crnogorski jezik. Osim što su “takozvani” (iako su prva dva jezika u Srbiji zvanično priznati), karakteristično je za dominantan medijski diskurs da se ovi jezici i ismejavaju. Odavno je doktrina srpskog nacionalizma da se na područjima na kojima se koristi štokavski dijalekat nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika – govori isključivo srpski jezik kojeg su drugi narodi prisvojili, i od te tvrdnje deo elite u Srbiji nikada nije odustao.
Naravno, upotreba tog frazeologizma, kada je jezik u pitanju, nije samo srpski specijalitet. Recimo, predstavnici hrvatske manjine oštro su protestovali kada je pre tri meseca bunjevački jezik ušao u zvaničnu upotrebu u Gradu Subotici, nazivajući taj jezik „takozvanim“. Oni naime smatraju da Bunjevci nisu zaseban etnički entitet, već da pripadaju hrvatskom nacionalnom korpusu, te da samim tim nemaju pravo na svoj jezik.
U skladu sa “ideologijom srpskog nacionalizma”, osporava se i pravo na postojanje drugih nacija na prostoru bivše Jugoslavije, i opet se u tu svrhu koristi termin “takozvani”. Crnogorci su Srbi, dokazuju često mediji u Srbiji. Tvrde da su Crnogorci termin koji govori o regionalnoj, a ne o nacionalnoj pripadnosti, pa se, da bi se to u jeziku utvrdilo, kaže: “takozvani Crnogorci”.
I Bošnjaci su bili “takozvani” tokom devedesetih u prodržavnim medijima, ali se sada ovaj termin ređe koristi. Preselio se na nacionalističke, i srpske i hrvatske, sajtove i forume. I Hrvati su “takozvani” u retorici srpskih nacionalista, jer su oni zapravo Srbi katoličke veroispovesti. Srpska radikalna stranka je objavila knjigu “Srbi rimokatolici takozvani Hrvati”, kojoj je recenzent bio Vojislav Šešelj. Ipak se mora priznati da se ova fraza veoma retko koristila u mejnstrim medijima.
Tokom prve polovine devedesetih, pa i duže, u srbijanskim medijima su sve države nastale na prostoru bivše Jugoslavije, osim SRJ, kasnije Srbije i Crne Gore, bile “takozvane”. “Takozvane” su – ili zločinačke – bile i zvanične armije tih država. Ovi termini su u manjoj meri opstali u Srbiji, mada do kraja nisu nestali, čak ni u vestima državne agencije Tanjug, ali se zato veoma često koriste u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska.
U ovom slučaju se zapravo želi ukazati da to nisu bile zvanične vojne formacije određene zemlje – već zapravo paravojne snage. (Uzgred, može se reći da, u smislu političkih konotacija u upotrebi jezika, Srbija i Republika Srpska predstavljaju područje istog medijskog diskursa, uz izvesne razlike.) Sa druge strane, Vojska Republike Srpske, formacija koja je odgovorna za brojne zločine, pa i za genocid, takođe se u medijima koji dolaze iz Federacije BiH naziva “takozvanom”, odnosno ukazuje se na njen paramilitarni karakter i zavisnost od Vojske Jugoslavije, koja je bila pod kontrolom zvaničnog Beograda.
Kada se žele relativizovati ratni zločini počinjeni devedesetih, odnosno njihov karakter, takođe se koristi pridev “takozvani”. Spomenuli smo već slučaj Račak. “Takozvani genocid” u Srebenici nalazimo u brojnim tekstovima medija u Srbiji, i onih pod kontrolom vlasti, i nekih nezavisnih, a posebno je “takozvanost” genocida izražena u medijima u Republici Srpskoj. Ovim ne samo da se ne priznaju pravosnažne presude Haškog tribunala (kojeg se takođe često naziva “takozvanim”) nego se poriču i utvrđene istorijske činjenice. U kontekstu odluke bivšeg Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini Valentina Inzka da se Krivični zakon BiH dopuni odredbama kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca, pojedini mediji ponovo koriste izraz “takozvani genocid”. Može se reći da u Srbiji skoro da vlada konsenzus o tome da se u Srebrenici nije desio genocid, već – u najboljem slučaju – “strašan zločin”.
Slučaj voditeljice Zorice Jorgić
Nedavno su voditeljica BHRT-a Zorica Jorgić, kao i urednica u informativnom programu ove televizije Gordana Dragutinović Mutić, suspendovane zbog toga što je, vodeći vesti, Jorgićeva Armiju Republike Bosne i Hercegovine oslovila sa „takozvana“. U zvaničnom saopštenju te medijske kuće navodi se da je razlog za pokretanje disciplinskog postupka i suspenzije – “plasiranje neprovjerenih podataka u programima koje imaju za posljedicu uznemiravanje javnosti i narušavanje ugleda i nanošenja štete BHRT-u”.
“Ovakav način uređivanja i realiziranja vijesti u IP-u BHT1 smatramo teškim profesionalnim propustom i ozbiljnim ugrožavanjem interesa BHRT-a. BHRT-a neće tolerirati samovolju pojedinaca koji krše uređivačke smjernice BHRT-a”, navodi se u saopštenju.
Koliko nam je poznato, ovo je prvi slučaj, bar na ovim prostorima, u kojem je neko snosio posledice zbog upotrebe pojma “takozvani”. Ili, uopšte, zbog političke konotacije jedne reči, koja je izazvala veliki revolt u bosanskohercegovačkoj javnosti. Sasvim je jasno da je ovaj termin upotrebljen u skladu sa politikom vlasti u Republici Srpskoj i uređivačkom politikom tamošnjih medija, koji po pravilu koriste ovaj pridev uz Armiju RBiH, sa nakanom da toj, regularnoj vojsci, retorički oduzmu legalnost i legitimitet. Javnost u Republici Srpskoj ustala je u odbranu novinarke tvrdeći da BHRT nema iste aršine, odnosno da se na njenom portalu mogu naći vesti u kojima se uz izraz Vojska Republika Srpske koristi termin “takozvana”. Kako bilo, u ovom slučaju se prelama kompleksnost političke situacije u BiH i nepostojanje jedinstvenog medijskog diskursa, kao i oštra suprotstavljenost u tumačenju događaja iz nedavnog rata.
Docentkinja na beogradskom Fakultetu političkih nauka Lidija Mirkov, koja se bavi stilistikom i medijskim i političkim diskursom, komentarišući slučaj Zorice Jorgić, kaže da frazeologizam „takozvani“ načelno treba izbegavati u medijima jer je “deo birokratskog stila i zbog svoje višeznačnosti ne pogoduje novinarskom stilu, koji treba da bude jasan, tačan i koncizan”. Ona smatra da ovaj epitet kojem može da se pripiše politička dimenzija ne treba koristiti ako se zna da će on uznemiriti deo javnosti za koji nešto nije ‘takozvano’”.
“Brza reakcija direktora u očima optimiste može da znači da je medijsko nebo BiH toliko zrelo da i na najmanju sumnju reaguje da bi ubuduće bilo više novinarske pažnje. Pesimista bi možda rekao da je reakcija preterana i jednostrana, nacionalno pristrasna, itd. Realista može da konstatuje da su mnoge reakcije u BiH posledica trauma iz prošlosti i da se u medijskom jeziku percipira zamišljeni dualitet samo zato što nema jedinstvenog, zajedničkog medijskog diskursa”, kaže ona u razgovoru za Mediacentar Sarajevo.
O reči “takozvani” – šta kažu stručnjaci
Strahinja Stepanov, vanredni profesor na novosadskom Filozofskom fakultetu, čija doktorska teza nosi naziv “Asertivnost, relevantnost i žanr: na korpusu političko-propagandnih tekstova” i koji se bavi analizom diskursa i lingvistikom teksta, kao i lingvostilistikom, podseća da pridev “takozvani” ima dva značenja, a u osnovi “drugačije značenje od onoga kako se u medijskom diskursu najčešće koristi”.
“Njegovo je, naime, primarno značenje ono kojim se želi istaći da je neki naziv, termin, ime preuzeto odnekud – može biti iz drugog jezika ili iz jedne društvene sfere/oblasti, pa upotrebljen u vezi s nekom drugom društvenom sferom/oblašću, odnosno kada se želi istaći da neki naziv, termin ima ‘alternativno’ ime ili pripada nekoj široj skupini. Drugim rečima, primarni smisao ovog prideva upravo odgovara značenjima sastavnica iz kojih je sačinjen – ‘koji se tako zove’, ‘nazvan tako’… i vrlo je čest, na primer, u naučnom stilu. Navedimo primer: Turski jezik pripada altajskom ogranku takozvane uralo-altajske grupe jezika”, kaže Stepanov u razgovoru za Mediacentar Sarajevo.
On ukazuje da se u medijskom, odnosno propagandnom diskursu ovaj pridev koristi u svom drugom značenju, i tada “signalizira da se autor na neki način ograđuje od opravdanosti imenovanja nečeg datom rečju uz koju stoji pridev ‘takozvani‘, tj. da autor smatra kako data reč, naziv, ne odgovara entitetu koji je tako imenovan”.
“Prema tome, potpuno ste u pravu kad kažete da je tada reč ‘takozvani‘ u funkciji minimiziranja ili diskreditovanja pojma/entiteta/fenomena/lica uz koju (ili ispred koje) ‘takozvani‘ stoji. Tako ‘takozvana država Kosovo‘ nikako nije država, dakle ‘takozvani‘ odriče sve one karakteristike ove organizacije po kojima bi se ona trebala smatrati državom. Sintagma ‘takozvani nezavisni mediji‘, na primer, podrazumeva da strukture koje bi trebalo da na nezavisan način komuniciraju sa širom javnošću i nezavisno od bilo čijih interesa, isključivo po pravilima i etici profesije predstavljaju događaje i zbivanja, to zapravo nikako ne čine i da itekako jesu zavisni, itd. Ukratko, cilj upotrebe lekseme ‘takozvani‘ jeste da podrije odnosno negira autentičnost, kredibilnost, osnovanost pojma uz koji stoji i uskrati pravo onima koji ga tako nazivaju da to dalje čine”, kaže Stepanov.
Redovni profesor stilistike, retorike i javnog diskursa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dobrivoje Stanojević ukazuje da reč “takozvani” ima raznolika i posebna značenja u različitim okvirima, i da se njome “zbog širokog semantičkog opsega može manipulisati”.
“Najčešće ima eufemističko (ublaživačko) značenje. Ono češće može biti pejorativno (pogrdno), ali može označavati nešto sa meliorativnim (poboljšanim) vrednostima. Ovom rečju se, zaista, stvari i pojave mogu umanjivati, ali i omalovažati u zavisnosti od konteksta. Međutim, njome se označavaju i termini preuzeti odnekud, kao i pojave koje neki nazivaju drugačije. Na ovaj način se autor, ponekad, distancira u pogledu opravdanosti imenovanja nečega datim izrazom. Često reči i ne odgovaraju sasvim pojavi koju imenuju ili nisu potpuno usvojene od svih subjekata komunikacije. Termin savršen za manipulaciju sa svih gledišta. Srodne reči su ‘tobožnji‘, ‘navodni‘, ‘nazvani‘. Njima se koristi u okolnostima kada određeni akteri javne komunikacije ne poštuju sve instance odlučivanja već nameću jednostrano viđenje. U okolnostima neusaglašenosti i nametanja česte su relativizacije. U slučaju opšte usaglašenosti, ovom terminu nema mnogo mesta”, kaže Stanojević.
Fraze kao bolest jezika
U Srbiji se u javnom diskursu, pored ovih koje smo naveli a koji u sebi sadrže epitet “takozvani”, sve češće koriste fraze za koje smo mislili da su ostale u prošlosti i da su se od preterane upotrebe izlizale i izgubile na upotrebnoj vrednosti. Ponovo su oko nas “strani plaćenici”, “agenti tajnih službi”, “zavere protiv predsednika”, “pakleni planovi” raznih neprijatelja vlasti i društva, “ustaše”, “teroristi”… Ove fraze imaju jasnu političku i propagandnu funkciju.
Stanojević smatra da ovakvi pojmovi imaju “izrazito subjektivnu notu” i da su “stvar lične procene”, što po njemu znači da su “najčešće znak neodgovorne i nasilne komunikacije kojoj ne prethodi istinsko opažanje”. “Svako ko se time služi, nasilno se i provokativno ophodi prema publici. Za njega se ne može reći da ima nepristrasni stav i namere koje nisu manipulativne. Jezik medija na gotovo svim bivšim jugoslovenskim prostorima je, najčešće, procenjivački, vređalački, izazivački i neodgovoran prema posledicama koje izaziva. Njime se, navodno, prosleđuju određene poruke. U stvari, reč je o manipulacijama i ubeđivačko-manekenskoj retoričnosti kojoj nema mesta u profesionalnom slobodnom novinarstvu. Kad se susretnemo sa tim terminima, znamo da je reč o sredini u kojoj nema mnogo novinarskih sloboda ni profesionalnog žurnalizma”, kaže on.
On podseća na slične izraze kao što su “snage haosa i nereda”, “po svaku cenu”, “u svakom slučaju”, “sluge režima”, “slugeranjstvo”, “konačni obračun”, “žestok otpor”… “Po sredi su reči indikatori kojima se potvrđuje ambicija autora da se njima oštro obeleže, navodno, ‘negativne pojave’ (terminologija socijalističkog doba) i odredi stanovište autora kao ispravno i gotovo neprikosnoveno. Takvo ‘žigosanje’ redovno govori o nasilju i želji da javnost na stvari gleda očima onoga ko želi da diktira ugao gledanja i autoritarno utiče na javno mnjenje“, kaže Stanojević.
Za Strahinju Stepanova upotreba ovakvih termina koji su u poslednjih 30-ak godina izrazito frekventni u jeziku zapravo su “posledica medijskog praćenja političara, koji su izvorni kreatori i ‘vesnici’ takvog jezika”. On smatra da su mediji isprva bili „tek prenosioci onoga što su političari govorili”, da bi vremenom i oni sami počeli obilato koristiti takav rečnik (ono što bi Viktor Klemperer nazvao “jezik Trećeg rajha”) stabilizujući ga i čineći ga praktično mejnstrimom, “čak uživajući u njemu”.
“Na žalost, ove se oveštale fraze, ma koliko često bile korišćene, pokazuju i dalje eficijentne. Motivacija ovih izraza i asocijacije koje one izazivaju toliko su stabilne da je to praktično na nivou očitog identifikatora – kao kad se kaže: ‘on je belac’, ‘on je gluv’, ‘ona ima plave oči’, i slično – dakle, kad se kaže ‘domaći izdajnik‘, ‘petokolonaš‘, ‘pakleni plan‘, ‘zavera protiv predsednika‘, i slično – to izgleda kao nešto što je objektivno dostupno i stoga i tačno, tako da i nema šta da se dokazuje! A to je strašno opasno. I tu leži možda i glavni problem – da i dalje, nakon tri decenije, i sveg iskustva koje smo stekli i sticali, prolazeći kroz ono šta nam se zbivalo, takve floskule, klišei, prazni zvuci – odzvanjaju prilično glasno i mogu da mobilišu, pokrenu, utiču na ogroman broj primalaca takvih poruka. Nepodnošljiva lakoća kojom se drugi kvalifikuju kao ‘strani plaćenici‘, ‘izdajnici‘ i slično, i da to i dalje lako ‘prolazi‘ u narodu – jezički je indikator da je još u našem društvu značajna netrpeljivost i netolerancija prema Drugom i Stranom, da se ‘domaći‘ pojedinac najlakše može difamirati povezivanjem s nekim ko nije ‘našeg roda i plemena‘ i da takva jezičko-manipulativna strategija i posle 30 godina i dalje biva uspešna”, kaže on.
Stepanov kaže da se možemo jedino zapitati kako ni posle 2000. godine, promene Miloševićevog režima i završetka ratova, takva matrica i način govora nije ustuknuo pred nekim drugim vrednostima i kako to da i dalje jedan te isti, minimalno modifikovan ili uošte nemodifikovan, vrednosno-jezički obrazac dominira na medijskoj i političkoj sceni.
“Očito da postoji implicitni društveni konsenzus da s ovom 30-godišnjom govornom matricom ništa nije loše, da je ona sasvim u redu, i da će neke nove društveno-istorijske okolnosti ‘konačno’ nama ići naruku, pa će se pokazati da je i takav jezik (bio) potpuno opravdan”, kaže on.
Lidija Mirkov takođe ističe da su kreatori “izlizanih fraza” političari, koji se češće koriste jezičkim manipulacijama nego mediji, ali da medijski poslenici iz sopstvene slabosti i površnosti često nekritički usvajaju politički rečnik. Ona ističe da se fraze sa razlogom nazivaju “bolešću jezika”, jer ne donose ništa novo, a uloga medija je da govore o novostima.
“Frazama se obezbeđuje ustaljena struktura, u koju se novi događaji postavljaju kao što bismo ređali knjige u police. U svakodnevnom životu nije svaka fraza loša jer daje izvesnost koja nam je često potrebna, ali mediji ne bi trebalo da fraziraju, već da nam sopstvenom kreativnošću i raznovrsnošću izražavanja daju primer kako da izađemo iz police koja nam je sistemski dodeljena. Politički diskurs opstaje tako što su fraze toliko česte i uporno upotrebljavane da se svaka inovacija u izražavanju (što znači – neposlušnost) lako uoči i sankcioniše u korenu. Međutim, inovacije u društvu su neminovne i kad-tad izbiju u javnost”, kaže Mirkov.
Ona ističe da je stanovništvo na ovim prostorima željno originalnog i autentičnog govora, jer “dobro može da govori samo ko ume da misli”.
“Iako su ljudi na ovim prostorima emocionalni i strastveni, to ne znači da ih je lako obmanuti. Iako ni mediji, ni političari to još uvek ne osećaju, izlizani izrazi postaju predmet podsmeha i traži se savremeno i novo. Zato su sve češće složene, narativne političke fraze. Npr. metaforičnost fraza može da bude primamljiva jer se apstraktnim pojmovima daje opipljivi, zamislivi oblik i zato se političari rado time služe, a mediji rado prenose. Recimo, fraza ‘evropski put’ implicira da se tobože krećemo, putujemo, postoji odredište – ali niko ne objasni koliko je to dugačak put, ima li usputnih stanica, može li usput da se zaluta, ko će platiti prevoz, šta je na kraju puta i hoćemo li moći da se istim putem vratimo. Metafora puta i glagoli kretanja su zanimljiviji od zahteva i imperativa u iskazima, jer kretanje je prirodno i zdravo, a naredbe znače neprirodno stanje prisile”, kaže ona.
Jezičke konstrukcije koje utiču na podsvest i vrednosni sistem recipijenata
Govoreći o jezičkim konstrukcijama u medijima koje utiču na podsvest i vrednosni sistem recipijenata, Stepanov navodi primer sportskih izveštaja. On kaže da se uspeh ili dostignuće određenog sportiste ili ekipe ne predstavlja kao pojedinačni ili kolektivni podvig već kao poniženje i gotovo anihiliacija protivnika. Navodi primere iz naslova tekstova koji govore o uspehu tenisera Novaka Đokovića: „Đoković pokorio Pariz”, “Đoković ponizio (nekoga)…”, “Đoković očitao surovu lekciju protivniku” ili “Đoković uništio čudaka iz Urugvaja”.
“Taj agresivni rečnik se, dakle, iz politike proširio na polje sporta, gde se sve doživljava kao dramatična, bespoštedna borba u kojoj obično naš sportista figurira kao predstavnik čitave nacije: ne igra on/ona/tim, nego igramo svi mi kroz njega/nju/njih i nije nam samo stalo do pobede nego do potpune destrukcije onog Drugog. Opet, kad u sportu izgubi neko od naših, to se doživljava jako dramatično i tada se markira neko spolja kao krivac, sudije tad vrlo često zgodno posluže za to i postaju ‘spoljni faktor’ koji remeti našeg igrača/igračicu/tim i koji – iako bi trebalo da bude neutralan – zapravo podržava protivnika. To je ta međunarodna zajednica koja ‘ne prestaje da nam radi o glavi’, čak ni kada je reč o sportu. Dakle, isti, već viđeni i korišćeni, obraz i mišljenja i jezika – samo transponovan na sport“, kaže Stepanov.
Stanojević ističe da je smisao manipulativnih jezičkih konstrukcija da se njima utiče na vrednosni sistem građana i da se u tome dobrim delom i uspeva.
„Za to je ‘zaslužna‘ samoreklamerska politička vrhuška u svim sredinama. Te konstrukcije jesu visoko manipulativne. Za utehu je što se one brzo razotkriju, a onda se brzo stvaraju nove kojima se love druge ‘žrtve‘”, ističe on.
“Takva jeste i pleonastička konstrukcija ‘do kraja odlučni‘. Njome se potvrđuje uslovnost diplomatskog rečnika. On podrazumeva da reč odlučnost ne znači uvek pravu odlučnost. Zato je potreban pleonastički dodatak ‘do kraja‘. Ovom sintagmom se mobiliše publika, uglavnom u predizbornim okolnostima. Česta je i trajna reč ‘kriza‘ kojom se poziva na razumevanje za eventualne neuspehe. Slično je i uporno pozivanje na ‘jedinstvo‘. Time se, u stvari, potvrđuje postojeće nejedinstvo, a za njega su, čini se onima koji pozivaju na ‘jedinstvo‘, najmanje odgovorni upravo oni. Ovo pozivanje je, međutim, najčešće lingvistička maska za mnoge propuste vlasti i retoričko oružje protiv opozicije koja je, po određenju, redovno nejedinstvena uglavnom zbog unutrašnjih rovarenja onih koji upravo pozivaju na jedinstvo”, kaže Stanojević.
