ENEkran je čoveku najbolji drug, posebno u vreme krize kakva je ova pandemijska, a region nije izuzetak.
Ovako se u najkraćem može predstaviti istraživanje koje je sproveo Ipsos sektor za merenje medijske publike u pet zemalja regiona, odnosno četiri države i na teritoriji Kosova, marta 2020. (Media and ICT usage, Upotreba medija i novih tehnologija, East Adria region).
Informisanje putem televizijskih ekrana dominantno je među svim ispitanicima, od 82 odsto u Srbiji do čak 91 odsto na Kosovu. Na skali između su Albanija (84 odsto), Crna Gora (86) i Severna Makedonija (87 odsto). Koliko je “daljinski upravljač” dominantan, svedoči i podatak koji se navodi u drugom Ipsosovom istraživanju “Brend i korporativne komunikacije u doba koronavirusa”, u kojem se navode nalazi Neslena da je tokom krize na dnevnom nivou u Srbiji (i ne samo u njoj!) prosečno vreme gledanja TV programa poraslo za čitava dva sata u odnosu na raniji period. Uz TV-ekrane su različite generacije, iz različitih razloga, uključujući više slobodnog vremena ili školskih obaveza (nastava na daljinu).
Prema učestalosti praćenja programa u Srbiji prednjači javni servis RTS 1 (32 odsto ga najčešće prati), a slede TV Pink (23) i TV Prva (17), dok kablovska N1 ima devet odsto najčešće publike.
Kada su drugi izvori informisanja u pitanju, internet i štampa, raspored je malo drugačiji, pa prednjači Severna Makedonija sa 64 odsto, a na začelju je Albanija sa 33 odsto ispitanika koji se informišu iz tih izvora. Između su gotovo izjednačene Srbija (46) i Crna Gora (47 odsto), dok je Kosovo bliže Albaniji sa 62 odsto. Čitanost štampe pada, između ostalog, zbog smanjenog kretanja njenih konzumenata, a to su najčešće stariji od 65 godina.
Važno je još reći da je, uslovno rečeno, generacijski raspored dramatično različit, pa u Srbiji konkretno grupacija između 18 i 29 godina preferira internet na štetu TV, 82 prema 58 odsto), dok su stariji od 65 godina usmereni na televizijski program (92 napram sedam odsto). Najuravnoteženiji u izvoru informisanja su oni bliži srednjem dobu između 30 i 45 godina (internet 75, TV 72), dok naredna starosna grupacija, između 45 i 59 godina, preferira daljinski upravljač (88 odsto) u odnosu na kompjuter (40).
Ipsos linija za merenje publike zadužena za ankete sprovedene u regionu Istočna Adrija prvo u nizu ovih istraživanja sprovela je novembra i decembra prošle godine u svim zemljama regiona na nacionalno reprezentativnim uzorcima (trostepeni, slojeviti, slučajni uzorak) opšte populacije starije od 18 godina (grafikon uzorak).
U drugom već pomenutom istraživanju, u koje je Novi magazin imao uvid (Brend i korporativne komunikacije u doba koronavirusa), konstatuje se da “podaci o veličini internet auditorijuma ukazuju na to da se on uvećao oko 30 odsto tokom kritičnog meseca marta, a da je poraslo i prosečno vreme provedeno uz ovaj mediji. To je, kako se kaže, jedna nova realnost, odnosno, new normal, “ali je, takođe, veliko pitanje da li će se stare navike vratiti kada sve ovo prođe”, i odgovara: “Kada su mediji i medijska publika u pitanju, verujemo da hoće, ali samo delimično, ne i u potpunosti” jer je ovo vreme novih odluka.”
Istraživači konstatuju da neki mediji u ovim dramatičnim okolnostima dobijaju na vrednosti i značaju. TV i digitalni mediji pre svega zato što su dostupni, brzi i zadovoljavaju bazičnu, egzistencijalnu potrebu ljudi (bar u ovim okolnostima) da budu informisani o nečemu što drastično utiče na kvalitet njihovog svakodnevnog života. Nasuprot njima, tradicionalni mediji gube publiku zato što su im teže dostupni (print mediji u celini) ili zato što su se dnevni, cirkadijalni ritmovi i rutine većine svetske populacije dramatično promenili (podatak za 4. mart glasi da je 50 odsto ukupne svetske populacije u situaciji potpunog ili delimično ograničenog kretanja i izolacije).
No, pitanje na koje korporacije treba da obrate pažnju jeste znači li to da medije koji se danas nalaze u nezavidnoj situaciji pada sopstvenog auditorijuma treba prepustiti njihovoj neumitnoj sudbini gašenja i ekonomskog propadanja, samo zato što oglašivači više ne vide svoj poslovni interes da plasiraju svoje oglasne poruke putem tih medija? “Ljudi će, kad-tad, ponovo početi da se kreću ulicama, da se voze prevoznim sredstvima i da praktikuju svoje dnevne rutine: gledanje bilborda, slušanje radija u prevozu, čitanje novina u kancelarijama, kafićima… No, šta ako tada ne bude više tih medija? Da parafraziramo slogan hrvatske kampanje od pre nekoliko godina posvećene sprovođenju procesa digitalizacije TV signala: ‘Šta kada padne mrak’?”
Stoga oglašivači treba da vode računa o tome da mediji: (1) imaju višestruku funkciju u ljudskim životima, osim informativne i zabavnu, obrazovnu ili opuštajuću (specijalizovani sportski kablovski kanali zabeležili su značajan porast gledanosti (nakon naglog pada usled prestanka svetskih i lokalnih sportskih dešavanja) emitovanjem repriza velikih sportskih događaja, te da (2) značaj medija u ovakvim okolnostima sve više raste, što dobro ilustruju i Ipsos podaci o percepciji uloge kompanija iz različitih privrednih grana u borbi protiv koronavirusa, gde je najveći rast važnosti upravo evidentiran u slučaju medijskih kompanija (+8 procentnih poena).
Napokon, poruka za kraj je: “Mudri brend lideri, koji su spremni da budu aktivno prisutni u doba krize, mogu da prođu kroz ova izazovna vremena dramatičnih promena u ponašanju potrošača sa snažnijim brendovima i još lojalnijim i odanijim kupcima i potrošačima. Na kraju, kada se stvari stabilizuju u nekoj novoj normali, njihovi brendovi će definitivno zabeležiti novi rast.”
A to je, istovremeno, mogućnost opstanka medija.
