EN
[box align=’box-left’ id=’6988′]
I sve to maskirajući tvrdnjom da je to bila legitimna operacija, prozivajući me da smo Danas i ja u svojim tekstovima o presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu, u sporu Hrvatske i Srbije, „iz ratne operacije „Oluja“ istisnuli svaki legitimitet, pretvorivši je tako u puku zločinačku etničku čistku“ i da smo „na drugoj strani, dali legitimitet divljanju srpskih vojnih i paravojnih formacija po obema osama hrvatske teritorije“. Problem je što pomenuti Sikavica tekstove nije valjano pročitao (drugi je odgovor Gotovininom advokatu), što je izvlačio iz konteksta napisano i, što je još gore, učitavao željeni sadržaj kako mu se svidelo. Ono što mi je posebno šokantno jeste to izrugivanje i slavljenje zločina, mada je psihološki jako zanimljivo. Očito da Sikavica nije u stanju da stegne petlju i osudi zločin, ali dobro, to je sad već stvar ličnog integriteta i prihvatanja da je zločin zločin ma ko da ga je počinio. Zato se i krije iza „legitimne“ vojne operacije koju su samo Hrvati proglasili legitimnom. Uostalom, ako je ta operacija „Oluja“ bila baš toliko legitimna, što su se Hrvati i rukama i nogama (na kraju su sve proglasili državnom tajnom!) opirali da sudskom veću Haškog tribunala u postupku protiv Ante Gotovine dostave artiljerijske dnevnike (topničke dnevnike)? Jer bi se iz njih videla jasna namera hrvatskog vojnog i političkog vrha da etnički očisti Kninsku krajinu od Srba? Ali Sikavica će te svoje uvrede na moj račun morati da objasni na sudu (jedva čekam da vidim kako će da se uvija kao spiralna makarona pred sudijom).
Druga stvar koja ipak zavređuje više pažnje je jedan fenomen koji se intenzivira kako ima sve manje živih svedoka. Ne kažem da nije u vezi sa gornjim delom teksta. Muzej političke represije u Sovjetskom Savezu „Perm – 36“- jedino spomen-obeležje te vrste u Rusiji, koje je nastalo na mestu nekadašnjeg radnog logora za političke zatvorenike, nalazi se pred zatvaranjem. Do problema je došlo jer su vlasti odlučile da preuzmu upravljanje ovim logorom iz vremena Staljina, pa su čak uklonili sva obeležja zločina počinjenih u periodu sovjetske diktature i akcenat stavili na sistem u logoru, a ne na političke zatvorenike. Bivši zatvorenici i aktivisti za zaštitu ljudskih prava restaurirali su čitavo područje sa barakama, osmatračnicama, ogradom i bodljikavom žicom, pa je 1996. bivši logor pretvoren u muzej.
To je samo nastavak jednog trenda u Evropi da se istorija Drugog svetskog rata prepravlja i ponovo piše. Niko ne kaže da se neki zločin nije desio, nego da to nisu učinili oni koji su okrivljeni za to ili tvrde da je broj stradalih daleko manji. Dakle, svedoci nisu dobro videli ko ih je mučio i ubijao, pa sada, 70 godina kasnije, uglavnom rođaci dželata, teže ka minimiziranju njihove uloge u zločinu, ali i patnje žrtava, tvrdeći da su u logorima vladali humani zatvorski uslovi, dostojni švedskog standarda, i da su žrtve sve to izmislile. Uostalom, to isto imamo i u Srbiji. Ponovno učitavanje istorije uz mnogo brisanja, prećutkivanja, laganja, ispravljanja, dodavanja i, naravno, na kraju, sasvim novog tumačenja. Nije ubijeno 200, nego su četnici i nacisti ubili „samo“ 20 žena i dece?! Nisu sarađivali sa okupatorom, nego su se zajedno borili protiv komunista… Odatle i zamena teza oko suđenja Dragoljubu Mihailoviću, komandantu Ravnogorskog pokreta. Ne osporava se njegova saradnja sa nacistima, ali tobož nije imao fer suđenje?!
Na kraju će tvrditi da se Holokaust nije desio, da su četnici, ustaše i nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, da se u Srebrenici nije desio genocid, već „samo“ masovni ratni zločin, ili da hrvatska operacija „Oluja“ nije bila etničko čišćenje. Kako reče sjajni istoričar Erik Hobsbaum, političari ne mogu odoleti da iz sadašnjosti ispravljaju prošlost. Kao nismo dobro razumeli?!
Pisac Danilo Kiš je konstatovao da za intelektualce ovog našeg doba „postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se iz kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam“. Ali današnji intelektualci su izgleda odlučili da ćute. Kada budu progovorili (ako budu), biće već kasno. Imaće konjsku glavu u krevetu. Osim svoje.
