EN„To bi omogućilo i da se pritisci sankcionišu i da dobijemo jedno krivično zakonodavstvo koje može biti dobra podloga za sankcionisanje pretnji i pritisaka prema medijima i novinarima“, dodaje Matić.
Veran Matić nekadašnji je urednik omladinskog radija B92, iz vremena Slobodana Miloševića, zatim jedan od vlasnika radio-televizije B92 i direktor humanitarne organizacije Fond B92.
Komisiju za istraživanje ubistva novinara osnovala je 2013. godine Vlada Srbije, na inicijativu Verana Matića. Od tada je na njenom čelu.
RSE: Baza podataka NUNS-a, za 2021 godinu beleži 61 slučaj napada na novinare, do sada u ovoj godini. Kako vi vidite, odnosno, ocenjujete generalni trend u Srbiji kada govorimo o bezbednosti novinara?
Matić: Teško je govoriti o generalnom trendu. S jedne strane, brojke nešto znače ali je jako važna i atmosfera koja se stvara. Na trećem mestu, postoje i neke druge brojke. Ovo je evidencija NUNS-a. U evidenciji Republičkoj javnog tužilaštva, u ovoj godini, do 31. jula, zavedena su 52 predmeta, znači, 10 manje.
Naravno, Republičko javno tužilaštvo više vodi računa o onim slučajevim koji su vezani za klasična krivična dela, a evidencija NUNS-a pokriva ono što se naziva pritiscima koji još uvek u krivičnom zakonodavstvu nemaju svoje uporište kako bi neko mogao da tuži za pritiske.
Pritisci uvek postoje. Dakle, od kada se ja bavim novinarstvom, od 1984. godine, ali ako postoji snaga u medijima, ako su novinari osnaženi, onda veoma često ti pritisci predstavljaju određenu vrstu inspiracije da se bude još uporniji, snažniji i efikasniji.
RSE: Da li možemo da čujemo gde se tačno, odnosno, dokle se stiglo kada govorimo o četiri osnovna slučaja kojima se bavi Komisija za istraživanje ubistva, odnosno u slučajevima: Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića? Voleo bih da možemo o svakom od ovih slučajeva da razgovaramo pojedinačno.
Dada Vujasinović pronađena je mrtva u petak, 8. aprila 1994. godine u svom stanu u Beogradu
Matić: Kada je reč o Dadi Vujasinović, dakle, mi smo se na početku istrage, kao i sa svim ostalim istragama, suočili sa apsolutnim nedostatkom količine dokaza, jer je jako puno vremena proteklo, a dokazi su na različite načine kompromitovani.
U slučaju Dade Vujasinović oni su kompromitovani na način, prvo smo imali jednu aljkavu istragu, da tako kažem, lica mesta, kada pogledamo zapisnike i u tim istražnim radnjama se dogodio onaj zapisnik sa sudske medicine koji je govorio o tome da su bila dva čepa od patrone, što je kasnije poslužilo porodici kao argument da bude potpuno ubeđena da je reč o dva opaljenja i da je samim tim nemoguće bilo da je reč o samoubistvu.
Skoro 15 godina mislim da nije bilo apsolutno nikakve istrage, jer se slučaj tretirao kao samoubistvo.
Mi smo pokušali da dođemo do onoga što je uzeto sa lica mesta, sa tela Dade Vujasinović i dobili smo informaciju da toga nema i da je to izgubljeno. Kada smo tražili izveštaj od MUP-a na koji način je to izgubljeno, oni su naravno odmah odgovorili i to je generalno izvlačenje, a to je da su se za vreme bombardovanja svi selili pa to je u seljenju zagubljeno.
Kod naših organa, ključnih organa vezanih za sudsku medicinu, mi smo rekli da nećemo više naše stručnjake koristiti već ćemo tražiti međunarodnu arbitražu i počeli smo da tražimo nekog ko bi to uradio zajedno sa puškom koju je porodica sačuvala.
Holandski forenzički institut prihvatio je da uradi super veštačenje i to je dugo trajalo. Na kraju smo ipak dobili određenu vrstu rezultata koja je govorila o tome da prema tom malom broju dokaza oni mogu samo da zaključe da su moguća sva tri slučaja, a to je i ubistvo i samoubistvo i slučajno opaljenje.
RSE: Koji je sad u procesnom smislu status tog slučaja, kada govorimo o Dadi Vujasinović?
Matić: Slučaj je otvoren u javnom tužilaštvu, nemam utisak da postoji nekakav veoma aktivan pristup, jer u tužilaštvu nemaju nekakve pravce kojima bi dalje mogli da idu i oni drže slučaj otvorenim i on će biti otvoren i u narednom periodu ako se pojavi neko ko bi, na primer, želeo da progovori.
Slavko Ćuruvija ubijen je u petak, 11. aprila 1999. godine, u Beogradu, ispred svog stana
Matić: Kao što znate, tu takođe imamo loše urađeno mesto zločina. Praktično tih prvih, godinu i nešto dana možemo videti da i nije bilo istrage koja bi bilo šta donela novo i koja bi bila značajna za istražne radnje. Kada se pojavio „Dosije Ćuran“ (Izveštaj o praćenju novinara Slavka Ćuruvije od strane pripadnika Državne bezbednosti), to je već bila veoma dobra podloga za efikasnu i brzu istragu. Dakle, to je već nakon 5. oktobra 2000. godine.
Međutim, opstrukcija je bilo već samog 6. oktobra. [Tadašnji predsednik države Vojislav] Koštunica je ostavio Radeta Markovića na mestu šefa Državne bezbednosti još nekoliko meseci. To je bilo sasvim dovoljno da se, s jedne strane, još više kompromituju dokazi, a sa druge da se ojača ta zavera ćutnje među onima koji su u Državnoj bezbednosti bili angažovani za praćenje i egzekuciju Slavka Ćuruvije.
U periodu koji je usledio bilo je samo obećanja da će se to brzo završiti, dakle obećanja opozicije od pre Petog oktobra, ali se nije puno uradilo da se to zaista i dogodi. Ne mogu da kažem zbog čega se to događalo, ali je to pitanje stalne opstrukcije u narednim godinama.
U tom periodu su članovi Komisije bili vodeći ljudi Ministarstva unutrašnjih poslova: direktor policije, šef UKP-a i šef SBPOK-a Slaviša Softić i Kecman kao šef Radne grupe. Zaista je tu bila prva liga koja je mogla brzo i efikasno da donosi odluke. Bilo je naravno problema u početku, određene vrste animoziteta između BIA-e i Ministarstva unutrašnjih poslova. To uvek postoji, ali posle nekoliko meseci se krenulo veoma ozbiljno u ovaj slučaj. To je dovelo do podizanje optužnice – bilo je veoma teško i komplikovano, kao i u svakom drugom slučaju kada toliko godina prođe.
Drago mi je da je apelacija dva puta vratila ovaj dokaz ponovo u proces i to je sada nešto što je apsolutno nesporno. Nadam se da će presude biti na nivou prvostepene, samo što je naravno važno da ovo sudsko veće uradi ispravke koje je tražila apelacija.
RSE: Šta sad zapravo predstoji u tom, procesnom smislu, kada govorimo o slučaju Ćuruvija?
Matić: Očekujemo da do kraja godine bude nova presuda ovog sudskog veća. Naravno, sigurno će opet biti žalbi, a onda očekujemo da apelacija razreši ovaj slučaj. Dakle, da uradi ono što sam mislio da će uraditi već u prvom zasedanju.
Milan Pantić ubijen je u ponedeljak, 11. juna 2001. godine u Jagodini
Matić: Zanimljivo je što se to ubistvo dogodilo prve godine demokratske vlasti. Gledajući dokumentaciju koju smo našli, videli smo da je sedam radnih grupa radilo. Dosta ljudi je bilo zajedno u svim tim radnim grupama, ali se nisu događali ključni pomaci. Opet se vraćamo na mesto zločina koje je veoma loše urađeno, katastrofalno loše. Uviđaj koji uključuje ispitivanje stanara u zgradi ispred koje je Pantić ubijen i u kojoj je živeo praktično je neupotrebljiv.
Imam utisak kao da nikome nije stalo do toga da se radi ozbiljno, jer nije bio, na primer, slučaj u glavnom gradu, ili slučaj ubistva nekog veoma poznatog novinara.
Jer je u pitanju bila privatizacija koju je režirala nova vlast [vlast posle promena u Srbiji 5. oktobra], odnosno, reč je o privatizaciji koja ja bila koruptivnog karaktera, koju je kasnije i utvrđen. A, za koje imamo i reagovanje tužilaštva, kao saučesnika u celoj toj priči, koje je zaustavilo istragu u privatizaciji, a koja je dovela do ubistva Milana Pantića.
Ta istraga, koja se tiče koruptivne privatizacije je stopirana iako se ona nalazi na spisku Evropske unije privatizacija za koju je potrebno uraditi reviziju.
Apsolutno niko nije na tome ništa nije radio u proteklom periodu. Mi smo sada u situaciji u kojoj ovu istragu stalno nastojimo da stavimo u ruke specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal jer je reč o sprezi kriminala i politike, a koja je rezultirala ubistvom novinara.
RSE: U nekoliko navrata ste izlazili u javnost sa otkrićima u vezi sa slučajevima ubijenih novinara, poslednji put 19. avgusta kada ste potvrdili da je dogovarano ubistvo inspektora iz Radne grupe za bezbednost novinara, Dragana Kecmana. Nakon toga nije bilo dodatnih informacija o tome, niti se oglasio bilo ko od predstavnika države. Da li ste zadovoljni saradnjom sa državnim organima u ovom i drugim slučajevima?
Matić: U prvom delu rada komisije, mogu da kažem da je bilo problema, ali i da je bio veoma visok stepena kooperativnosti članova komisije. Odnosno, institucija koje čine komisiju iz MUP-a i BIA.
Onda se desila promena na čelu MUP-a, i u vertikali samog tog sistema. Došao je novi ministar [Nebojša] Stefanović a pojavila se i Dijana Hrkalović [od jula 2015. do jula 2017. godine sekretar Uprave kriminalističke policije, a od jula 2017. godine do maja 2019. godine državna sekretarka u MUP-u Srbije].
Mi praktično od tog trenutka imamo deficit participacije, te otvorene participacije.
Pre toga smo mi slučajeve pretnji razrešavali na ovim najvišim nivoima. Međutim, ovde se dogodilo da smo mi dobili signal da postoji bezbednosna opasnost za inspektora Kecmana.
Dobili smo jasnu informaciju o tome da postoje dogovori za njegovu likvidaciju.
Onda smo tražili bezbednosnu procenu za inspektora Kecmana i veoma brzo smo dobili informaciju da ne postoje informacije o tome da je njegova bezbednost ugrožena.
Zatim smo mi nekim svojim putem, kada kažem „mi“ mislim na uži krug ljudi koji se u samoj Komisiji bavio ovim slučajevima. Veoma često je to bilo na nivou između samog inspektora Kecmana i mene.
Nas dvojica smo se dogovorili [Matić i Kecman] da lično pozovemo osobu koja je navedena kao organizator i mi smo to i učinili.
Obavili smo razgovor sa tom osobom. Ta osoba je negirala bilo kakvu povezanost.
Dogodio se presedan, a to je da je država rekla da ne postoji bezbednosna opasnost, iako je postojao dokument o tome. Jeste, zvuči sve paradoksalno, ali, da sve funkcioniše kako treba ne bi bilo ni potrebno osnivanje Komisije za istraživanje slučajeva ubijenih novinara.
RSE: Pored nerešenih slučajeva ljudi ubijenih zbog svog toga što su se bavili novinarstvom, imamo i slučajeve, kao na primer sa pokojnim Dejanom Anastasijevićem, novinarom lista Vreme i BBC-a, gde je nakon što su mu postavljene bombe pred kuću 2007. godine, čovek preminuo u februaru 2019. godine, a da istraga 12 godina nije uspela da rasvetli slučaj?
Matić: To je za mene posebno bolan slučaj. Bilo je jasno i tada da je u pitanju pokušaj ubistva i nekako, mislim da je i tada postojala neka određena vrsta relativizacije tog događaja i tog slučaja.
Mislim da je to prvi greh koji je napravljen u tom slučaju. Na njega se nadovezuje onda i ponašanje istražnih organa koji nisu išli dovoljno duboko i dovoljno daleko. Ako vi ne obavite u tih nekoliko narednih dana uspešnu istragu i stvorite dobre temelje ili otkrijete počinioce, onda vam svakim danom pada mogućnost da ćete ikada rešiti taj slučaj.
Mislim da je Dejan, sam, u svom tekstu, razrešio taj slučaj i dao sasvim dovoljno elemenata za istragu. Koliko ja znam, on je dao iskaz u MUP-u, povodom svojih saznanja, ali, opet, koliko znam, ništa se posle toga nije dogodilo.
Niti je saslušan Vojislav Šešelj, kada se vratio iz Tribunala, na ovaj slučaj, niti je bilo ko drugi saslušan, od onih za koje se sumnja da su učestvovali u ovom pokušaju atentata.
I to je nešto što je sramotno. To nije deo mandata naše Komisije (za istraživanje ubistava novinara). Ona ima jasan mandat.
Ali, neophodno je napraviti, možda isti ovaj tim, odnosno, kancelarija koju vodi Dragan Kecman u MUP-u, koja je vezana za rad komisije, bilo bi jako dobro da ta kancelarija dobije mandat da se bavi i slučajevima pokušaja ubistava ili nerešenim slučajevima.
