EN
U drugačijim okolnostima, razloga za žurbu ne bi trebalo da bude. Tome nas uči dosadašnje iskustvo, naročito ono od pre dve godine, kada je globalni nalet epidemije koronavirusa prolonigrao izbore zbog kojih su sve pare za projektno sufinansiranje podeljene na vreme, bez odlaganja. Često i na način u kojem je nezadovoljnima jedino preostao upravni spor kao oblik pravne zaštite koji propisuje Zakon o javnom informisanju i medijima.
Prema podacima NUNS-a, u poslednjih pet godina, pokrenuto je ukupno 17 upravnih postupaka protiv rešenja o raspodeli sredstava na konkursima za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja. Najviše, čak deset sporova, pokrenuto je 2017. godine. Naredne godine pokrenuto je dva, 2019. godine – tri, 2020. ponovo dva i konačno, ove godine nijedan. To nije dobar znak i ne znači da je sve u redu već da su oni koji su nezadovoljni načinom raspodele sredstava uvideli da je besmisleno žaliti se na takav način.
Siguran sam da pisci zakona svojevremeno nisu mogli da pretpostave sve moguće zloupotrebe projektnog sufinansiranja zbog kojeg je upravni spor predviđen kao jedini pravni lek. Iako u osnovi osmišljen kao dobro rešenje u ovoj oblasti, pokazao se neefikasnim i zbog zagušenosti pravosudnog sistema. U takvim okolnostima, nije moguće sprovesti presude u praksi pošto se neke odnose na konkurse od pre pet godina, tako da odluke Upravnog suda postaju isključivo moralna satisfakcija za same podnosioce.
Time dolazi do izražaja vidljivo odsustvo političke volje za doslednu primenu zakonskog okvira koji ostaje mrtvo slovo na papiru. Ako se ovako nastavi, isti status preti da stekne Medijska strategija od koje, za nepune dve godine, skoro da nemamo nikakve koristi. I dalje se ne zna kakva će konačna rešenja doneti izmene i dopune Zakona o javnom informisanju i medijima o kojima se ne izjašnjava resorno ministarstvo koje je forsiralo rad Radne grupe tokom letnjih meseci, da bi usledilo jesenje zatišje i zimski san koji, bez ikakvog obrazloženja, i dalje traje.
Možda i zato što se ne nazire politička volja koja bi bila spremna da prihvati drugačiju regulativu projektnog sufinansiranja, u kojoj se značajna sredstva godinama dodeljuju novoosnovanim produkcionim kućama, bliskim provladinim medijima. NUNS je zbog toga predložio da se izmenama krovnog medijskog zakona predvidi osnivanje posebnog registra, što je preduslov za konkurisanje koje bi pratila detaljna analiza troškova predloženog medijskog sadržaja.
Zloupotrebe su prisutne u domenu javnih nabavki i direktnih ugovaranja gde se, prema nalazima iz istraživanju BIRN-a i NUNS-a, medijske usluge većinski ugovaraju kroz postupak u kojem se Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje, takvi ugovori se ne evidentiraju na Portalu javnih nabavki, čime ostaju ispod radara javnosti. Analizu prate konkretni predlozi za poboljšanja trenutnog stanja koje je posledica ignorisanja dosledne primene zakonskog okvira koji je vladajuća elita svojevremeno izglasala u parlamentu.
U takvim okolnostima, a na osnovu dosadašnjeg iskustva, čak i kod dobronamernih i proaktivnih se rađa skepsa u svrsishodnost participacije u procesima u kojima vlast ne pokazuje spremnost da preuzme političku odgovornost, niti da se liši manipulativnih poluga moći. Takvih primera je sve više i zato se plašim da je zastoj u radu na Zakonu o javnom informisanju i medijima loš nagoveštaj za ono što nam tek sledi sa izmenama druga dva medijska zakona. A treća godina primene petogodišnje Medijske strategije uskoro počinje da teče… I nikom ništa.
