Zagrli me oko vrata, oluja se diže

Čini se da je Covid-19 oluja na izmaku, i da se polako izvlačimo iz krize. Teši me podatak da je u Beogradu vakcinisanih nešto više od 60% građana, i nadam se da će taj broj samo da raste.

Raditi u kompaniji koja se bavi organizacijom događaja nije lako, u vremenima krize. Kriza je dovela do toga da veći deo posla prebacimo “onlajn”, da sve velike festivale, na žalost, odložimo za neka bolja vremena. No, počevši od juna ove godine, uspevamo da manji broj ivenata, sa veoma ograničenim brojem gostiju, koliko epidemiološka situacija u tom trenutku dozvoli, ipak održimo i uživo. U oflajn varijanti, rečeno modernim jezikom.

Posebno, u poslednja dva meseca, magazin Diplomacy&Commerce, čiji je izdavač Robert Čoban, potpredsednik Ascoijacije medija Srbije, uspeo je da nastavi deo svoje misije a to je promocija Srbije i srpskog kultunrog nasleđa, kao i jačanje veza Srbije i zemalja koje imaju svoja diplomatska predstavništva u Beogradu.

Početkom septembra organizovali smo večeru uz šetnju sa gradonačelnikom Beograda i predstavili deo bogate gastronomske istorije grada. Nakon toga smo predstavnike diplomatskog kora vodili u Kikindu, na severu Vojvodine, i predstavili kulturno i gastronomsko nasleđe ovog prelepog grada. Pre dve nedelje bilo nam je zadovoljstvo videti ih u Muzeju Jugoslavije u obilasku Izložbe posvećene 60. godišnjici Samita Pokreta nesvrstanih. Samo dan nakon toga, u Konaku kneginje Ljubice imali smo promociju našeg časopisa “Hello! Travel: Kulturna baština Srbije”. A prošlog petka smo zajedno pogledali novu izložbu koju su organizovali naši prijatelji iz Prirodnjačkog muzeja i proslavili veze Srbije i Rusije, i ova dva naroda.

Otvarajući izložbu “Kavijar” Dubravke Vučič, srpskog ihtiologa koja nam je govorila o kavijaru iz Kladova, Robert Čoban je poentirao: “Priča o kavijaru je takođe priča o radosti života, a to je nešto što nam je danas zaista potrebno”.

I to je suština. Radosti života smo se svi uželeli, od svakodnevne bezbrižnosti do onih malih, sitnih zadovoljstava poput odlaska u bisokop, pozorište, restoran ili na izložbu. Nedostajali su i bezbrižni skupovi na kojima srećemo drage ljude. I evo u ovih nekoliko nedelja nagledali smo se koliko su se ljudi uželeli susreta, smeha, zagrljaja. Svaki snimak na instagramu, fejsu, ili na sajtu, koji izveštava kako se dogodio događaj ovde, ili skup onde pokazuje isto: srećna lica. Ljudi se smeju, željni priče, razmene znanja, infromacija, željni rukovanja, zagrljaja.

Koliko smo samo svi izgubili time što se više ni ne rukujemo, da ne pričam o zagrljajima. Svi znamo koliko je bliski kontakt bitan za zdravlje čoveka. Psiholozi kažu kako se pomoću fizičkog dodira naš mozak puni hormonima sreće poput serotonina, dopamina i oksitocina. A ja sam bila srećna kada pogledam listu gostiju i vidim da je od 37 pozvanih došlo njih 38! Svih 38 gostiju vrvi od sreće i zadovoljstva.

Ovo je možda najduži period u životima svih nas, u kom smo prošli bez kontakata i interakcije sa drugim ljudima. Mesecima smo vežbali socijalnu distancu držeći odstojanje od dva metra. Bilo je teško prekinuti celoživotno iskustvo naučenih društvenih normi koje pokazuju uljudnost ili naklonost: u mnogim kulturama rukujemo se kada pozdravljamo nove ljude, grlimo one do kojih nam je stalo ili pružamo ruku, doslovno, onima kojima je to potrebno. I čini mi se, ili bar vidim naznake na ovim našim događajima, da se ljudi polako vraćaju u normalu. Daleko je to još uvek od one stare normalnosti, jer svi sa kojima razgovaram, pa i ja, osećamo nelagodu u stomaku kada vidimo scene mase, mnogo ljudi na jednom mestu, što samo pokazuje koliko smo se preoblikovali i prihvatili praksu “socijalne distance”.

Sada se spremamo da ponovo krenemo u vrli novi svet; možda će sve te ukorenjene navike morati da prestanu, sigurno će nastati i neke nove, ali što bi rekao ruski ambasador na našem poslednjem okupljanju: “Ova izložba je ljudski događaj koji nam je svima potreban u vreme COVID-a”. Da, svima su nam potrebni ljudski, a ne onlajn događaji, zaključujem ja. I možda stih iz Čoline pesme dobija sasvim novu konotaciju: zagrli me oko vrata, oluja se diže ali, od osećaja da ponovo možemo jedni među druge, od osećaja bliskosti umesto distance, od osećaja da je neko tu na manje od ta dva metra od mene.

Volela bih da oluja Covid 19 prođe zauvek. Da ostane samo ono zagrli me iz Čolinog stiha.